MLAKOST i neodlučnost, bojazan sa nekim nestvarnim iščekivanjem drukčijeg raspleta od ratnog, koji je već sopstvenom voljom prizvan, karakterisali su sve mere vojnih i političkih činilaca, idući na ruku u suštini Nemcima.
General Simović je pokušavao da dobije na vremenu, Foto “Vikipedija”
Političke inicijative bile su nedorečene, polovične i dvosmislene, paralisale pripremu ratnog iščekivanja.
Nastavljale su se čak i kada je svima postajalo jasno da nema nikakvih izgleda da Hitler mirno prihvati promenu stvarnog stanja. Na sednici od 3. aprila Vlada je proglasila Beograd, Zagreb i Ljubljanu za otvorene i nebranjene gradove. Koliko je generalu Simoviću bilo stalo da stvori utisak da se Jugoslavija ne nalazi neposredno pred napadom, pokazuje i jedan podatak: zakazao je 6. aprila 1940. venčanje svoje kćeri.
Opšta mobilizacija je naređena tek 7. aprila 1941, zajedno sa proklamacijom vrhovnog komandanta za objavu rata silama Osovine, koja je ostala bez rezultata, samim tim što nije doprla do komandi, ustanova i vojnih obveznika jer su veze već bile pokidane bombardovanjem protivnika i nezaustavljivim nemačkim prodorima na nekim sektorima fronta, pre svega u pravcu Skoplja, Niša i Zagreba.
APRILSKI rat su u Beogradu dočekale glavne vojne ustanove, umesto da blagovremeno budu izvučene iz prestonice i smeštene u mestima predviđenim ratnim planom: Štab Vrhovne komande u Koviljaču, Štab komande pozadine u Valjevo i Ministarstvo vojske i mornarice u Vrnjačku Banju. Ministarstvo vojske i štab komande pozadine pretrpeli su bombardovanje, koje je dovelo do uništenja zgrade Ministarstva i mobilizacijskog mesta Komande štaba pozadine (zgrade Učiteljskog doma).
Mada je jugoslovensko vazduhoplovstvo bilo zastarelo u odnosu na protivničku avijaciju, kao i cela oružana sila uostalom, ono je ipak najspremnije dočekalo nemački i italijanski napad. Na početku aprilskog rata Jugoslovensko vazduhoplovstvo raspolagalo je sa 416 aviona, od kojih je jedna trećina pripadala zastarelim aparatima, tako da je za dejstvo bilo sposobno samo 265 savremenih aviona sa oko 2.000 pilota.
Britanci su podsticali i podržavali akciju Jugoslavije. Grčki kralj je, čak, pod uslovom da Jugosloveni i Grci napadnu Italijane, bio za to da se Jugoslaviji dozvoli okupacija severne Albanije. Britanija je bila svesna značaja promena u Jugoslaviji u njenu korist, tražeći od Vlade antinemačku i antiitalijansku akciju. Nimalo blagonaklono nije se gledalo na oklevanja Simovića da bi se navodno dobilo u vremenu. No, Britanci nisu mogli vojno pomoći. Podsticali su dolazak Mačeka u Beograd, njegovo stupanje u vladu i sporazumno rešenje srpsko-hrvatskih problema, zadržavajući i neke bojazni da se između Srba i Hrvata ne jave razlike u odnosu na rat. U strahu da ne izazove Berlin, Simović je odbio predlog Antoni Idna da se s njim sretne. Vinston Čerčil je raspolagao podacima o koncentracijama nemačkih trupa i odluci da se Jugoslavija napadne, te stoga i bez imalo razumevanja za Simovićeva uveravanja daje potrebno da dobije u vremenu. Umesto da Jugoslovenska vojska čeka nemački udar, britanski premijer je bio za neodložni napad na Italijane u Albaniji…
SSSR je bio u ugovornim odnosima sa Trećim rajhom, ali i zainteresovan da Nemačka zagazi u rat na Balkanu. Svaka nemačka akcija na drugoj strani odlagala je napad Nemačke na SSSR. Penzionisani pukovnik Božin Simić, bivši crnorukac, našao se tajno u Moskvi početkom marta 1941. sa ovlašćenjem, pripremajući zaključenje ugovora između Jugoslavije i SSSR, Možemo pretpostavljati da je Simović preko nekadašnjeg rada u organizaciji „Crna ruka” ili „Ujedinjenje ili smrt” poznavao ranijeg crnorukca, a sada pukovnika sovjetske vojne obaveštajne službe Mustafu Golubića, koji se nalazio u Jugoslaviji i održavao konspirativne veze sa jugoslovenskim ličnostima po vojnoj i državnoj liniji, posredno ili direktno. No, pokazalo se da SSSR nije bio zainteresovan za zaključenje ugovora o uzajamnoj pomoći, samim tim što bi se to kosilo sa postojećim ugovorom između Moskve i Berlina. Akcija pokrenuta na inicijativu Jugoslavije okončala se posle prevrata zaključenjem platonskog ugovora o prijateljstvu i nenapadanju između SSSR i Kraljevine, koji je zaključen u zoru 6. aprila, iako je antidatiran kao da je zaključen 5. aprila 1941. godine. Čak i ovakav benigni ugovor nemačka strana ocenjivala je kao antinemačku manifestaciju. Sovjetskom Savezu je odgovarao otpor Jugoslavije, kao u tom času i Velikoj Britaniji, ali bez obavezivanja prema Kraljevini.
PRAVI se ponekad znak jednakosti između 25. i 27. marta sa stanovišta srpske sudbine, jer i jedan i drugi nisu izražavali interese Srba. Prvo gledište izražavala je u toku istorijske radnje jedna mala germanofilska struja u Srbiji i srpskom narodu koja se nije mogla ni približno meriti sa preovlađujućim antinemačkim, antifašističkim i slobodarskim raspoloženjem. Nemačka je nesumnjivo bila zainteresovana da privoli Jugoslaviju da mirnim putem pređe na stranu Osovine iz razloga vojne celishodnosti, privredne celovitosti, obezbeđenja dunavskog vodenog puta za prevoz robe iz Rumunije, Bugarske i Jugoslavije. Navodi se da je Hitler upoznao kneza Pavla sa skorim napadom na SSSR (što izvorno nije sasvim izvesno), a iz čega pristalice 25. marta izvlače zaključak da je knez-namesnik imao izgleda da u tom budućem dvoboju džinova traži svoju šansu, pod daleko povoljnijim uslovima… Hipotetična razmišljanja svakako nisu predmet rasprave istoričara, ali van njihovog okvira izlaze tendencije ranijeg Hitlerovog ponašanja iz kojih se mogu izvoditi izvesni zaključci. Hitler je bio poznat kao nepoštovalac ugovora, prekršilac zadate reči, narušavanja svečanih deklaracija. Koliko ih je samo do 25. marta 1941. prekršio? Za njega je pristup Jugoslavije Protokolu Trojnog pakta bio „komad papira” koji je mogao pocepati čim prođu okolnosti … Za gvozdenog kancelara Oto fon Bizmarka se govorilo da mu je bilo lako zaključiti ugovor, jer je još lakše mogao naći profesora međunarodnog prava koji će obrazložiti njegovo raskidanje. Hitler nije pripadao tom tipu formalista koji bi tražili profesorska obrazloženja u sličnim situacijama. Nemačka je gradila „novu Evropu” na ruševinama stare, tzv. versajske, u kojima nije bilo mesta državnim tvorevinama koje su smatrane, pa ma i sasvim nepravedno, versajskim, među kojima i Jugoslaviji.
OBE alternative pred kojima su se našle Jugoslavija i njeni narodi, pre svega srpski, sadržavale su u sebi opasnosti u uslovima dramatične krize na Balkanu, konfrontacije suparničkih velikih sila, narasle unutrašnje krize i oštro suprotstavljenih nacionalizama. Ko je od ozbiljnih i rodoljubivo raspoloženih mogao očekivati da Hitler poštuje državnu čast jedne države u kojoj je gledao „versajsku kreaturu”? Malobrojne pronemačke snage u Srbiji uzaludno su uveravale srpski narod da im Nemci nisu protivnici. Pakt potpisan 25. marta 1941. bio je očigledno iznuđeni sporazum sile koja je počivala na totalitarizmu, degradaciji moralnih normi u unutrašnjem životu i međunarodnim odnosima, negaciji demokratije, na vojnoj pretnji, lažnoj propagandi, očigledno Srbiji i srpskom narodu nenaklonjenoj. Od tog Pakta se u izmenjenoj istorijskoj situaciji nije moglo iščekivati ništa dobro.
Drugi izbor je bio daleko više u skladu sa srpskom istorijom. Antifašističke i slobodarske snage u srpskom društvu bile su daleko nadmoćnije od onih koje su se izjašnjavale za savez sa Nemačkom. One su se mogle oslanjati i na jasno iskazano raspoloženje naroda…Generacije koje su pamtile otpor Srbije Austrougarskoj i Nemačkoj u prvom svetskom ratu davale su odlučujući ton antinemačkom raspoloženju. Građanske snage antifašističke orijentacije svrstavale su se uoči ovih sudbonosnih odluka na stranu otpora Nemačkoj i njenim saveznicima.
NEREALNA NADANjA
TOK činjenica pokazuje da je Dušan Simović ponudio otpravniku poslova SSSR Vladimiru Lebedevu zaključenje ugovora koji bi sadržavao i vojne obaveze SSSR, što se na kraju pokazalo kao neprihvatljivo za Staljina. Dušan Simović je nerealno gajio izvesne nade da će dobiti podršku SSSR, koje su se ubrzo rasplinule. Veliko je pitanje ko je podržavao ova nerealna očekivanja Simovića – Mustafa Golubić, Božin Simić ili neko drugi…