Vest da se Bajden povukao iz predsedničke trke samo uslovno predstavlja iznenađenje. Već nakon prve debate bilo je jasno da nema gotovo nikakvih šansi protiv Trampa, tako da je pravo iznenađenje predstavljalo njegovo nastavljanje kampanje.
Mnogi, među kojima navodno i Trampovi stratezi, očekivali su da će Kamala Haris zameniti Bajdena, ali malo je verovatno da će to promeniti ishod predstojećih izbora. Sasvim bi drugačije slika izgledala da su demokrate kandidovale Mišel Obamu, ali očigledno im, iz razloga o kojima će biti nešto više reči kasnije, do pobede i nije mnogo stalo.
Moglo bi se čak reći da Kamala Haris predstavlja svojevrsni pilot-projekat koji bi trebalo da pokaže demokratskom štabu koliko su američki birači spremni da podrže ženu koja nema belu put. Ne čudi zato da su upravo te dve činjenice, mada nemaju nikakve veze sa politikom koju bio ona eventualno vodila, istaknute u prvi plan.
To, međutim, svedoči koliko su se ideološke i vrednosne razlike izgubile u, ne samo američkoj, partijskoj borbi. Upravo isticanje ovih prirodnih karakteristika svedoči o rasizmu i dženderizmu kao o glavnim kartama na koje igraju navodno levoliberalno orijentisane demokrate. Davno je, naime primećeno, da rasizam nije samo u stavu već i u kontekstu. Podsticanje na glasanje za nekoga samo zato što nije beo i što je žena, pokazuje malu razliku u odnosu prema diskriminaciji, kao i podsticanje da se ne glasa za nekog samo zato što nije beo i što je žena, posebno ako za protivničku stranu to uopšte nije tema.
Za republikance to i nije tema već se fokusiraju na dosadašnju imigracionu politiku i pitanje životnog standarda. Oni birače ubeđuju da je (do)sadašnja potpredsednica imala ključnu ulogu u formulisanju svih pa i tih politika jer predsednik, što dokazuje i njegovo povlačenje iz trke, za to nije bio sposoban. Pa ipak kakvu god politiku vodila stara, i kakvu god politiku bude vodila ova ili ona nova administracija, teško da će ova dva pitanja biti rešena na način na koji to očekuje većina građana SAD.
Malo ko, osim turista, migrira zato što to ludo želi. Na migracije, koje predstavljaju kost u grlu Amerikancima, Latinoamerikanci se odlučuju iz nužde, a nužnost koja ih na to upućuje posledica je, u velikoj meri, ekonomskih podela u svetu, koje su sastavni deo sistema u kome su SAD hegemona sila. Upravo te međudržavne nejednakosti bile su jedan od važnijih izvora iz koga su američki građani, čak i oni s dna društvene lestvice, crpeli svoj relativno visok životni standard. Cenu održavanja tog sistema poslednjih decenija, međutim, sve više moraju da plaćaju i srednji slojevi u Americi i ostalim razvijenim zemljama. To im se, naravno, ne dopada. Unutrašnja stabilnost se za sada održava prebacivanjem odgovornosti na političare i politike koje vodi ova ili ona administracija, ali stvarnog rešenja za dugoročno održavanje takvog sistema nema.
Rešenje bi, bar za narednih par decenija, bilo da Rusija prepusti svoje prirodne resurse na upravljanje transnacionalnim korporacijama, a da Kina odustane od razvoja visoke tehnologije i ostane svetska fabrika koja pravi robu za zapadne brendove po niskoj proizvodnoj ceni. Iz nekih razloga ni Rusija ni Kina nisu spremne da se ponašaju na taj način, pa koriste svoj suverenitet da se suprotstave takvim zamislima. Što je još važnije, poseduju nekoliko hiljada nuklearnih argumenata i spremnost da ih upotrebe da bi ostale dosledne u svom stavu.
Rat u Ukrajini zato nije bio slučajan. Bio je to veliki mamac za krupnu ribu. Riba je zagrizla, ali sada se vodi teška borba između nje i ribolovca sa podjednakim šansama da riba bude savladana, ali i da ribolovac bude povučen u hladnu vodu. Zapad je do sada mnogo investirao u ukrajinski sukob. Brazda je duboko zaorana i teško je iz nje izaći sve i ako u nekom trenutku postane jasno da je reč o jalovom poslu i pogrešnoj investiciji. Zato, pobeda Trampa daje Americi priliku i za jednu i za drugu opciju. On bi mogao bez velike štete po američki ugled i ponos da se izvuče iz ukrajinskog gliba, a mogao bi i da nastavi tamo gde je njegov prethodnik stao. Demokratski kandidat, međutim, nema luksuz takvog izbora i zato će Tramp kao predsednik kupiti Americi dodatno vreme za donošenje nimalo lake odluke.
Srbija nema nuklearne argumente koji joj mogu obezbediti da sa svojim resursima radi šta joj padne na pamet. Litijum nije pitanje da li hoćemo ili nećemo da ga neka transnacionalna kompanija iskopava. Oni koji to pitanje postavljaju na taj način svesno otežavaju razgovor o ključnoj temi da li će Srbija biti samo rudnik sirovina ili će se u njoj proizvoditi baterije i novi automobili, odnosno koja i kakva karika će biti u lancu u koji će Jadar biti uključen „milom ili silom”.
Najmanje licemerja u toj stvari za sada pokazuje srpska vlada jer sasvim otvoreno litijum postavlja kao ekonomsko pitanje izuzetno važno za ekonomsku budućnost zemlje. Oni koji ga postavljaju kao isključivo ili prevashodno ekološko pitanje, a reč je, kako o onima koji bi da eksploatišu rudu, tako i o onima koji se tome protive, samo bacaju prašinu u oči.
Jasno je da su automobili na struju mnogo profitabilniji nego usmeravanje proizvodnje u manje automobile koji manje troše i manje zagađuju. Ali samo tako se može obezbediti da šefovi velikih auto i s njom povezanih industrija i dalje lete svojim sve skupocenijim avionima i plove svojim sve ekstravagantnijim jahtama koje, gle čuda, nisu i ne moraju da budu na baterije.
S druge strane, može se razumeti da se iskopavanju litijuma protive oni čiji će mali biznisi u oblasti turizma ili poljoprivede biti ugroženi rudnikom. Njih je malo i svakako bi trebalo da budu obeštećeni, ali kako razumeti brigu za čovekovu okolinu onih koji bacaju plastiku, gumu i sve što stignu svuda gde stignu; koji puše i pale strnjiku, a kroz prozor automobila izbacuju potrošene kese čipsa i smokija, prazne pakle cigareta i pikavce bez ikakvog osećanja odgovornosti.
Atavistički strah blokira svaku racionalnu debatu o rizicima i načinima da se oni minimalizuju. Nažalost, mnogo je mešetara koji raspiruju taj strah iz isključivo ličnih, bilo sitnosopstveničkih bilo dnevnopolitičkih interesa. Nažalost, oni koji bi trebalo da podstiču javnu debatu imaju druga, tačnije ne opterećuju sebe nikakvim poslovima.
*Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu