INICIJATIVU za što brže vaspostavljanje redovnih diplomatskih odnosa pokrenula je Jugoslavija 9. juna 1940. godine, stavljajući do znanja da bi u SSSR, u svojstvu opunomoćenog ministra, bio upućen dr Milan Gavrilović, senator.
Mustafa Golubić je 1940. radio za sovjetsku vojnu službu, Foto ” Vikipedija”
U okviru započetog procesa normalizacije, Agencija TASS obavestila je agenciju „Avala” o postavljanju dva dopisnika u Beogradu, ali je njihov dolazak odložen do donošenja odluke o obnavljanju redovnih diplomatskih odnosa. Sovjetska vlada je 20. juna prihvatila predlog jugoslovenske vlade za uspostavljanje diplomatskih odnosa dve zemlje. Sovjetski ambasador je želeo da sadržina nota o „ustanovljenju” odnosa (ne „obnove”, kako je stajalo u jugoslovenskoj diplomatskoj komunikaciji) bude toplija od sadržine nota namenjenih prilikom ustanovljivanja diplomatskih odnosa sa drugim državama, kao što je, na primer, bila Mađarska. Kraljevska vlada je dala agreman za Viktora Plotnjikova, kao poslanika SSSR u Kraljevini Jugoslaviji. Komunike o obnavljanju odnosa izdat je 24. juna 1940. godine.
Sovjetski Savez pojačavao je interes za Balkan, računajući pre svega na Bugarsku, gde su u narodu bila jaka slovenska osećanja i budila sećanja na ulogu Rusije u sticanju bugarske nezavisnosti, ali i na Jugoslaviju. I u jednom i u drugom slučaju sovjetska politika je koristila dva koloseka opštenja: preko svojih zvaničnih organa i preko Kominterne, koja je držala pod svojom kontrolom sekcije i u ovim i drugim zemljama. Komunističke partije su u svojoj aktivnosti i osvajanju prostora više nego koristile ovu slovensku komponentu, iako oficijelna „Rusija” nije bila pristalica panslovenstva, gledajući u njemu samo pragmatističko sredstvo svoje državne politike. Sovjetski uticaj u Bugarskoj mogao je da postane protivteža vladinim krugovima germanofilski raspoloženim, koji su sa ostalim političkim snagama srodne orijentacije polagali svu nadu u Nemačku i njoj se „slepo pokoravali”, po mišljenju grčkog ministra inostranih poslova. Grčka vlada je, prema analizi svog prvog diplomate, videla u sovjetskom prisustvu mogućnost jačeg manifestovanja antagonizma u budućnosti između Nemačke, Italije i SSSR na celom Balkanu, u čijem su sukobu male balkanske zemlje mogle da nađu garantiju za održanje postojećeg stanja na poluostrvu. Nije se, međutim, uočavalo daje Nemačka već uspela da ostvari svoju „hegemoniju”, što joj je omogućavalo da „nametne svoju volju i obezbedi poštovanje svojih interesa na Balkanu, koji su u poređenju sa sovjetskim i italijanskim interesima u ekonomskom pogledu nesrazmerno krupniji.
POSLE sloma Francuske posledice nisu mogle da se ne osete i u komunističkim partijama Evrope i sveta, pa tako i u KPJ. Tim pre, što je SSSR preko Kominterne namenio KPJ aktivniju antifašističku poziciju na Balkanu, za razliku od drugih partija, pre svega Bugarske, nastojeći da preko nje stavi do znanja Nemačkoj svoje interese na Balkanu.
Stoga u razvitku KPJ i njenom ponašanju prema savezu SSSR i Nemačke iz avgusta 1939. godine, pa do napada na SSSR 22. juna 1941. i stvaranja faktičke ratne koalicije SSSR i Velike Britanije u suštini razlikujemo tri faze. Neočekivani „brak” između fašizma i Staljinovog socijalizma nije prošao bez iznenađenja i u KPJ, iako su se mogli čuti glasovi da je u pitanju taktika, privremeno rešenje, izraz staljinskog genija u spoljnoj politici da se neutrališu zapadne sile i njihova dvolična politika prema SSSR. Od tada pa do kapitulacije Francuske KPJ je „bacila” parole i iznosila ocene uglavnom karakteristične i za druge komunističke partije; napuštala se politika Narodnog fronta, osuđivala oba ratujuća bloka kao imperijalistička, napadalo na socijaldemokratiju kao slugu nacionalsocijalizma i fašizma; pojedine regionalne organizacije (Crne Gore) pozivale su na demobilizaciju u izrazitom defetističkom duhu, što je Politbiro CK KPJ naknadno kritikovao; podržavani su štrajkovi u vojnoj industriji, naročito tromesečni štrajk radnika aeronautičke industrije u Beogradu.
U PROGLASU CK KPJ od maja 1940. „Svim ratnim huškačima i klevetnicima naše Partije”, povodom proširenja rata na Belgiju i Holandiju, traženo je da se Jugoslavija ne uvlači u rat, koji je imperijalistički. „Mi smo raskrinkali engleske i francuske imperijaliste kao ratne huškače koji žele i druge narode uvući u rat da za njih vade kestenje iz vatre, raskrinkavali smo njihove laži da se oni tobože bore za nezavisnost malih naroda, za slobodu i demokratiju, jer činjenice jasno govore sasvim obrnuto, tj. da se oni ničim ne razlikuju od svojih protivnika i po pitanju progona radničke klase i nacionalnog ugnjetavanja”. Proglas je preslikavao Staljinovu procenu međunarodne situacije. Rat je označen kao imperijalistički rat za novu podelu sveta. Traženo je uspostavljanje diplomatskih odnosa i zaključenje pakta o uzajamnoj pomoći sa SSSR, s „neutralnom i najjačom silom sveta”, koja je kadra da brani i štiti svoje saveznike. Odbacuju se napadi da komunisti slabe otpornu snagu zemlje, čak izražavanjem spremnosti da brane zemlju pod uslovom da se preduzmu određene mere – oslonac na SSSR i hitno uspostavljanje demokratskih sloboda i prava čitavog radnog naroda.
REČ je o protivrečnoj liniji 1939-1940, kada je i KPJ plaćala cenu Kominterni i neočekivanom Staljinovom zaokretu. U pismu CK KPJ, KP Francuske od jula 1940. stoji, između ostalog: „Danas, kada je francuski narod bačen u bezdan neopisivih patnji, Vi opet stojite na čelu francuskog radnog naroda, Vi jedini branite njegove istinske interese. Ne samo francuske, nego i radne mase čitavog svijeta danas znaju da ste vi bili u pravu kada ste za sve vrijeme imperijalističkog rata, koji su vodili francuski imperijalisti sa garniturom Daladje – Blum – Reno, govorili francuskim i svim radnim ljudima da je to rat francuskih imperijalista. One znaju da ste vi bili u pravu kada ste govorili da će francuski narod biti bačen u najbarbarskije ropstvo njemačkih imperijalista, ako francuski narod izgubi saveznika SSSR-a”. KPJ je izražavala veru u KPF da će srušiti „tiraniju prokockanih francuskih imperijalista i tuđih imperijalističkih okupatora”. „Utoliko je više svjestan međunarodni proletarijat da je u tim teškim danima po francuski narod potrebno razviti najzamašniji pokret revolucionarne solidarnosti sa francuskim proletarijatom i čitavim francuskim narodom, razviti najzamašniju borbu protiv novog Versaja koji bi porobio francuski narod, protiv Kompjenja, za mir bez aneksija, za mir sa punim pravom nacija na samoopredeljenje”. )
DOLAZAK sovjetskog poslanika Viktora Plotnjikova u Beograd, 6. jula 1940, iskorišćen je za manifestacije u prilog SSSR. Klasni sindikalni pokret Beograda početkom jula 1940. uputio je poziv građanima na doček Pljotnikova, u kome stoji: „Dolazak pretstavnika prve i jedine u svetu radničko-seljačke države, jedine zemlje mira, slobode i napretka, pretstavlja za nas jedan od najvećih praznika. Ceo naš narod duguje neizmernu zahvalnost velikom sovjetskom narodu što je svojom politikom mira spasio Balkan – i našu zemlju – od požara imperijalističkog rata”. Policija je uhapsila 500 građana i blokirala ulice, ali se prilikom dočeka u pobočnim ulicama ipak našlo oko 5.000 građana. Iste večeri priređene su manifestacije na Terazijama i na Karaburmi. ‘
Sovjetski Savez je uticao na događaje u Jugoslaviji preko svog poslanstva u Beogradu (koliko god se pazilo da Poslanstvo ne postane meta oficijelne kritike i nemačkih intervencija u Moskvi), obaveštajne vojne službe pukovnika Mustafe Golubića i KPJ.
Podsticana su „romantična panslavistička osećanja”, živa u Srbiji, Crnoj Gori, među Srbima uopšte. Posebna aktivnost ostvarivana je preko Komunističke partije Jugoslavije, povezane sa Kominternom i pod uticajem njenih direktiva.
SOVJETI NA BALKANU
AKTIVNIJE sovjetsko mešanje u jugoslovensku spoljnu politiku počelo je od polovine 1940. vezano za tri gotovo sinhronizovane činjenice: uspostavljanje jugoslovensko-sovjetskih diplomatskih odnosa; povraćaj Besarabije i severne Bukovine čime je SSSR faktički postao balkanska zemlja i sve intenzivnije nemačko-britanske borbe u jugoslovenskom prostoru usmerene na stavljanje Jugoslavije u odnos zavisnosti jedne ili druge suparničke sile.