KADA su 1962. sahranjivali Jelesija Radivojevića u Drežniku na Zlatiboru kažu da je još uvek imao “sivo” oko pasa, na mestu gde ga je stezao vojnički opasač.
FOTO: Privatna arhiva
Jelesije, pokojni, “pritezao” se tokom prvog i drugog Balkanskog rata, zatim je prešao Albaniju, a otišao je u rat i 1941. Unuk ovog Jelesija, isto Jelesije “sa uprtačima”, gledao je u delegaciju Ričarda Holbruka i Kristofera Hila kada su u junu 1998. slavno došli u selo Junik da terorističku bandu OVK “rukopolože” u “borce za slobodu”.
Slika dede iz starih ratova bila je uz njega u vojničkom buđelaru. Dvojica Jelesija nikada se nisu razdvajala, pa ni na koti Gunovac, na kamenu C1, zapadno od Košara, iznad Junika, 1998. godine.
Osmatrao je Jelesije (mlađi) i drugovi iz 72. specijalne brigade teroriste OVK desetak dana sa visa, “preko mušice” raketnog bacača “fagot” u uporištu terorista. Čekali su naređenje za dejstvo jer “jedan ‘fagot’ košta 15.000 maraka i sme da se utroši samo na značajnu metu” – otprilike ovako, ukratko, izgleda ratna priča sa Kosmeta koja je do sada bila “arhivirana” samo u internim sećanjima pripadnika 72. Specijalne brigade.
Pričao je za “Novosti” Jelesije (mlađi), srpski general, sada u aktivnoj rezervi. I, njih desetak “iznelo” je na vrh čuke “samo” desetak “fagota” i tri lansera. Locirali su tri cilja u Juniku i svaki dan pitali: …Da gađamo?
I Holbruk i Hil su imali sreće. General priča ovu priču ne da bi se raspravljalo “šta bi bilo da je bilo”. U vreme odlaska na Kosmet 1998. u maju Jelesije Radivojević je imao čin majora. Bio je komandant Bataljona za prepadna dejstva u brigadi. Naređenje da se ide na KiM sačekao je miran. I on i njegovi.
– Utovarili smo sve na voz i prebacili komplet Specijalnu brigadu na prostor Metohije, od Đakovice do Peći. Sećam se pukovnika Pere Trkulje, bio je načelnik štaba Korpusa specijalnih jedinica kako je bio zapanjen namerama da dignemo logor ispod naših karaula i da tu “isečemo” Morinu i Košaru. Mislio je Trkulja – nemoguće.
Planirao je i izveo operaciju oslobađanja pripadnika
JNA u kasarni u Čapljini 1992.
General se danas seća 1998. po tome što smo i mi imali dosta vojske i što su svi bili motivisani i orni da se “završi” sa teroristima. Ipak, “iznad” Košara specijalci su “pipali komad po komad” zemlje iznad karaule:
– Izviđanje je trajalo neko vreme. Trajalo je toliko da smo pukovniku Stojimiroviću iz Uprave za specijalne jedinice javili da “teramo i kuhinju tamo” da se ne gladuje. To je bilo vreme “najavljenog bombardovanja”, stalno neke pretnje, ali se nismo uzbuđivali. Svako svoj posao – tako se govorilo u Komandi 72. na Kosmetu.
General Jelesije ovaj ratni period pamti, pre svega, po tragediji kada je poginuo potpukovnik Goran Ostojić Ostoja, komandant “63”. Sa mukom “prebira” da se to dogodilo kad on nije bio tu i pošto se nakon 45 dana “spustio” do familije u Pančevo. Vest o Ostojinoj pogibiji pročitao je u štampi u isto jutro dok je čekao prevoz nazad za Metohiju.
– Ostoja, nemoj da ideš na C1 jer tu ulaze, i nemoj na Gunovac 963, na tu kotu, jer i tu ulaze… Nemoj “pincom”, jer sleduje rafal za koji niko nikad ne odgovara – govorio sam prijatelju pre kratkog odmora kući računajući da će me čekati da nastavimo akciju – priča general.
“Priča” podoficira
JEZIK generala Jelesija dosta se razlikuje od “klasičnog srpskog”, ali odgovara vojničkoj suštini. Ono što nije prilično da kaže verbalno, pripoveda mimikom, nekad grimasom gađenja. Pitali smo i u šali i zbilji gde se školovao kad ovako pripoveda i sa ponosom reče: U srednjoj vojnoj školi, baš koju su prošli i generali postali Ojdanić, Diković, Kolundžija, Simović, ja na kraju…
Ispada da su nekadašnji podoficiri konkretniji i precizniji i na terenu i u priči.
Smrt legendarnog vojnika niških padobranaca ubrzala je epilog rata 1998. na Kosmetu. Kaže Jelesije da su markirali kako može da se napravi zaseda za teroriste na svakih 10 metara.Tada je stao transport oružja iz Albanije na Kosovo. U jednoj zasedi zaplenjeno je oružja da nije moglo da stane u helikopter, a u drugoj nakon toga ubijeno je 150 mula i magaraca koji su prenosili tovare. Ginuli su i teroristi.
– Mitraljez na čelo, mitraljez na začelje – i odvikli smo ih od “planinskih šetnji” – objašnjava Jelesije i na ovom mestu navodi svoje sjajne vojnike i starešine. Škorpija, Surovi… Zahvaljujući njima sredinom juna 1998. Metohija je bila čista od terorista OVK. Ostalo je finale – tvrđava Junik.
– Pošto je presečen put od Junika do Albanije trebalo je izvršiti prepad na ovo uporište. Naravno, i Amerikanci su znali da je “put oružja stao” i da je najavljeni rat “na škrgama” i to je bio osnovni razlog da Holbruk i Hil stignu u pomoć – veli Radivojević.
Naređenje za dejstvo na Junik stiglo je nakon 10 dana zaseda 72. brigade nad Junikom. Posmatrali su srpski vojnici OVK teroriste kako dižu zastavu, kako vežbaju i kako “civilno”funkcioniše teroristička država OVK.
– Da gađamo? – traženo je odobrenje, a sa druge stizalo je; “Ne! Jedna raketa ekvivalenta 10.000-15.000 maraka, ako ne likvidira 20-30, nije ekvivalent uništenja!”
A kada je naređenje stiglo, dogodilo se otprilike ovako:
– I polako Surovi je uzeo jednu ekipu i isekao ih… Dobije se napokon odobrenje da se može gađati – u centru, prozor objekta gde ulaze. Krenu rakete – prva u centar dole… Druga – prozor gde su posle vežbanja ušli unutra i treća – gde je svetlucalo… Skladište municije je bilo. Sve tri pogode.
Nedugo posle Ljubinko Đurković i ekipa, krenu sa severoistočne strane i zatvore ih. Bili su polomljeni. Za njih je tada zaključana Metohija. Bilo je to sredinom juna. Sredinom jula bila je čista.
I daleko bilo rata – reče.
Potvrdio je Jelesije da je planirao i izveo i operaciju oslobađanja blokiranih pripadnika JNA u kasarni “Miro Popara” u Čapljini 1992. godine. Prethodno je sa još 100 padobranaca sleteo u Mostar iz Niša.
Tačno 23. 4. 1992. godine oko 17 časova pala je komanda da se kreće u akciju. Ljudstvo koje sam izabrao bilo je odmah u gotovosti. Svako je bio uz svoju letelicu – helikopter. Letelice su startovane.
– Bilo je muka kada smo videli da su nam dva helikoptera oštećena i da se izvlače u širi rejon evakuacije. Onda je nastao tajac. Veza je bila u prekidu. Primetili smo da ostali helikopteri dejstvuju po planu. Akcija izvlačenja blokiranog ljudstva nije trajala duže od desetak minuta. U prvoj proceni je bilo da ćemo imati gubitak u ljudstvu i letelica 50 odsto, ali nikog nismo izgubili. Oborena su dva aviona “jastreb” koji su bili podrška operacije, ali i ti piloti su preživeli, zarobljeni i razmenjeni. U osam helikoptera spaseno je oko 170 lica – kaže u nastavku raporta general i završava:
- Beskrajno sam ponosan na te ljude, pilote RV i PVO i padobrance 63. padobranske. Zato sam i nastavio profesionalnu službu u specijalnim jedinicama još oko 20 godina.