U davna, pradavna vremena, kada nam nije bilo teško da svi skočimo na noge lagane čim vidimo da je nekome pomoć potrebna, jedan mladić, tada student koji je radio u restoranu, rešio je da proda ono što najviše voli da bi pomogao da se spase život devojčice koju ne poznaje.
Njegov potez je digao Srbiju na noge, a on… Pa, Jovan Simić je od tada učinio još mnogo toga veličanstvenog. Sada je postao – direktor jednog od beogradskih klubova sa superligaškim iskustvom. I, priča o tome, a zapravo, priča o ljudskosti, ide ovako.
Kada je video da mala Nađa Novaković ima strašan zdravstveni problem, a da njenim tako dobrim, a tako običnim roditeljima, treba čudo da bi skupili 300.000 evra koliko je bilo potrebno za hitno lečenje u Nemačkoj, Jovan Simić je rešio da dresove fudbalskih klubova koje je skupljao godinama – stavi na humanitarnu aukciju.
Znao je da tih dvadesetak dresova, koji nisu baš neki svetski traženi unikati, već, prosto, ono što je on kao mladić uspeo da skupi, ne mogu da dostignu neku veliku cenu, ali čvrsto je odlučio: šta je do njega, on će da uradi.
I, tada, pre tačno 10 godina, 2014, posetio je svoju osnovnu školu, za koju je čuo da i mala Nađa ide, i pitao “Mogu li ja tu u sali da organizujem humanitarnu aukciju za tu devojčicu?”. Baš kao u ona dva stiha poslanice Korinćanima “Bdite, stojte u vjeri, muški se držite, snažite se. Sve da vam biva u ljubavi!”.
A gde ćete veću ljubav nego da se odreknete onog što najviše volite. I to za nekog kog ne poznajete.
Desilo se potom pravo ne malo čudo. Za ovu njegovu nesebičnu žrtvu čulo se i pročulo, javili su se silni poznati i manje poznati ljudi, čuveni sportisti se ne samo uključili davanjem dresova, već i učestvovanjem u aukciji i…
Nije prošlo dugo, a novac je skupljen i Nađa je otišla na lečenje. O toj čudesnoj priči postoji jedan divan dokumentarni film, evo ga pred vama, a i podarite ga nekoj dragoj osobi, ulepšaćete joj dan:
Jovan Simić je potom radio jedan posao, pa drugi, ali organizovao silne nove humanitarne akcije, meč nekadašnjih i aktuelnih legendi fudbala, “Asovi za decu”, pokrenuo udruženje za pomoć roditeljima čija deca boluju od teških bolesti, i tako dalje, i tako dalje… A toliko je toga bilo da je dobio Trofej Međunarodnog olimpijskog komiteta za sport i inovacije u sportu i humanitarnim akcijama.
Ljubav prema fudbalu ga nije napuštala. Da jeste, ne bi to ni bila ljubav, jer – pravlje ljubavi su večne. Tako je uveo silne inovacije u rad FK Voždovac, čiji je bio portparol, a potom ga je fudbalska karijera “selila” dalje, jer je osnovao i vodio amaterski klub Miljakovac, bio deo Fudbalskog saveza Beograda, a do pre neki dan radio je kao direktor Brere iz Strumice, kluba Gorana Pandeva.
Sada je usledio novi izazov. Najveći do sada, ali – poziv je, svakao, bio upućen na pravu adresu:
Jovan Simić postao je novi generalni direktor FK Voždovac, od kog je i stvorio brend “klub kao nijedan drugi”.
“Kao da nisam ni odlazio!”
U intervjuu za klupski sajt – nije manjkalo radosti:
– Osećam se kao da nisam ni odlazio! Nisam morao da upoznajem ni ljude ni sredinu, osećaj je kao da sam došao kući i to je ono što sam i rekao Upravi kluba. Zahvalan sam na prilici koja mi je pružena koja je ujedno i velika odgovornost. Ovaj klub pripada najjačoj ligi srpskog fudbala i smatram da sadašnja situacija ne priliči jednoj ovakvoj strukturi. Da bismo se vratili u Superligu potrebno je da svi svakoga dana živimo plan povratka u Superligu i da takav ambijent stvaramo za igrače kako bi oni mogli da pruže svoj maksimum i na terenu urade ono što je do njih. Iako me nije bilo četiri godine, ja sam sve vreme bio u kontaktu sa ljudima iz kluba, igračima, pratio, dolazio na utakmice, sve vreme sam deo Voždovca – izjavio je Simić po povratku na “Krov”.
Neće biti lako, u to nema sumnje, ali…
– Moram ponovo da živim život ovog kluba svakog dana da bih primetio šta su pozitivne stvari koje treba zadržati, a šta je ono što je potrebno unaprediti. Ono što je najbitnije jeste da sam ja u potpunosti usklađen sa vrednostima ovog kluba i svim onim što ovaj klub jeste što će i meni omogućiti da svoj posao obavljam onako kako se od mene očekuje. Lično mi smeta što se o Voždovcu nekada priča kao o ”veštačkom klubu” što on nije i ne može biti ako se uzme u obzir da ga je osnovao Čika Dača pre više od jednog veka. Svako ko kaže drugačije nema elementarno znanje o beogradskom, a ni srpskom fudbalu. Sa druge strane u modernoj eri je Voždovac prikazao kako funkcioniše klub sa zdravom pričom i pozitivnim pristupom fudbalu. Saradnja sa Goranom Pandevim u klubu koji je možda i previše progresivan za ove prostore mi je dala uvid o kvalitetnom razvoju jedne fudbalske sredine, dok sam od Miloša Mirkovića (bivšeg generlanog direktora “zmajeva”, sada generalnog sekretara FS BeogradA) radeći sa njim takođe naučio mnogo. Trudim se da iz svi iskustava i prilika izvučem maksimum u poslovnom razvoju, ali i da u sve to ugradim i deo sebe.
“Zmajevi” su ovaj intervju zaključili sledećim rečima:
“Ipak, ne možemo, a da uvek uz ime Jovana Simića ne pomenemo ono po čemu je prepoznatljiv, a to je društveno korisni rad, što će sigurno, ponovo raditi na stadionu Voždovca, samo u drugoj ulozi”.
– Profesionalne obaveze su me poslednjih godina udaljile od ličnog doprinosa zajednici gde sam od uvek bio aktivan, ali fudbal je potekao od ljudi i kroz njega se ljudima treba i vratiti. Ne samo Voždovcu kao našoj kući kada govorimo o sredini, već i mnogo šire od toga. Prioriteti koje imam na ovoj poziciji su usmerene na operativu kluba, ali viši ciljevi nikada neće izostati i mi ćemo kao klub nastaviti na tome da radimo.
Drugačije sa Jovanom Simićem i ne biva. Ako ne verujete nama, verujte u vidljiva čuda koja je ostavio za sobom.
