U listu „Politika”, 27. marta 2023. objavljen je članak Vladimira Đukanovića „Grubo mešanje”. Povod je objavljivanje fotografije američkog ambasadora Kristofera Hila sa Jasminom Paunović i Bojanom Savović, zamenicama višeg javnog tužioca u Beogradu. Imenovanim tužiteljkama je oduzet predmet visoke korupcije u vezi sa EPS-om u trenutku hapšenja osumnjičenih, pa su posle nekoliko kontradiktornih saopštenja VJT-a, javno ukazale na način i okolnosti pod kojima je to učinjeno.
Prema Đukanoviću, koji je advokat i novinar, ali i predsednik Odbora za pravosuđe, član VSS, Državnog veća tužilaca (DVT) i visoki funkcioner SNS-a, imenovane zamenice tužioca bi trebalo da budu pozvane na odgovornost, a ambasadoru je trebalo da bude uručena protestna nota ili da mu se kaže da napusti zemlju. „To se nije dogodilo i to je jasan pokazatelj da Srbija nije u potpunosti samostalna država.” Posle ovog zaključka, očekivali smo da pisac kaže od kada, kako i zašto je Srbija izgubila te atribute.
Umesto tog odgovora, autor počinje sa tvrdnjom da se pravosuđem upravlja iz „raznoraznih ambasada” . To je jedan od razloga što je bio protiv ustavnih promena, jer će „odavno od države i naroda odrođeno pravosuđe u celosti postati nezavisno od države kojoj pripada, ali će gotovo u potpunosti postati zavisno od nekih drugih vlada i njihovih država”. Hil je na ovaj način rekao da su one pod njegovom zaštitom, a on se ovde svakako oseća kao pravi okupacioni namesnik, što neretko kroz svoje provokativne stavove namerno i ističe. Takođe, Hil nam je poručio da je srpsko pravosuđe interesna oblast američke ambasade, odnosno da se zna ko njim upravlja.
Nije jasno za čim ovaj autor žali, šta kritikuje i na osnovu kojih dokaza tvrdi da će naše pravosuđe vrlo brzo ući u potpunu zavisnost? Pre će biti da on nije saglasan sa pojedinim od osnovnih načela našeg Ustava, kao što je, na primer, vladavina prava, a da se zalaže za prevaziđeni princip jedinstva vlasti. Prema Đukanoviću, zamenice tužioca su ovim postupkom prekršile odredbu ili propis koji im zabranjuje da se susretnu sa predstavnicima diplomatskog kora, a koja zabrana u našim propisima ne postoji. Pre će biti da je osnovna namera pisca da skrene pažnju javnosti sa serije skandala u VJT u Beogradu i nefunkcionisanja sistema javnog tužilaštva. Slučaj tužiteljki obaveznim uputstvom nisu razrešili hijerarhijski viši tužioci, pa je već trebalo da ga reše poverenik za samostalnost i DVT. Đukanović je jedan od 11 članova ovog organa i trebalo bi da snosi odgovornost za njegov (ne)rad. DVT je prošle godine održao dve, ove jednu sednicu, a o nedavnom neuspelom pokušaju da se sastanu nema informacija.
Sve ovo je, u stvari, deo providne namere politike da se sporni slučaj ne reši u postojećem sastavu ovog organa, u kojem se odluka može doneti na osnovu glasova članova iz reda tužilaca, nego da se vruć krompir preda budućem Visokom savetu tužilaštva (VST). Postupak kandidovanja istaknutih pravnika, članova VST, sprovodi Odbor za pravosuđe kojim rukovodi V. Đ.. S obzirom na njegove (crno-bele) ocene o stanju i uticajima na naše pravosuđe, osnovano je očekivati da će se svesrdno zalagati za izbor kandidata na koje neće moći da utiču ambasadori. A šta ako to bude homogena grupacija istog političko-stranačkog usmerenja – bedem odbrane protiv zavisnog pravosuđa koje nam, prema Đukanoviću, nameću EU i SAD?
Autor je potpuno izjednačio naše ustavno uređenje državne vlasti sa svojim poimanjem potpuno negativnog uticaja stranog zapadnog faktora u ovim procesima. Ono čega se, u stvari, pribojava kolega Đukanović je da se „postavljenjem na najbitnija mesta kadrova koji su suštinski pod kontrolom ambasada nema tog političara koji neće dobiti istragu ili optuženje samo ako ne bude igrao i svirao po taktovima neke od zapadnih ambasada”. Ovo „zapadnih ambasada” slobodno možete pročitati – nezavisnog pravosuđa.
Poznato je da je velika većina naših građana siromašna i da država jednostavno nema sredstava, a često ni sluha za specifičnu oblast razvoja kao što je moderno pravosuđe. To se pokazalo i u postupku pripreme izmene Ustava i donošenja pravosudnih zakona. Ministarstvo pravde (MP) je uz pomoć Saveta Evrope i EU organizovalo rad radnih grupa za izradu sudskih i javnotužilačkih zakona. Kada je taj posao završen, nisu ova tela EU nego je MP izbrisalo iz teksta radnih verzija zakona, brojne usaglašene predloge svoje radne grupe za sudske zakone, uključujući i sve predloge koji je trebalo da poboljšaju materijalni položaj svih zaposlenih u pravosuđu. O tome autor članka uopšte ne piše i ne svedoči. Nimalo mu ne smeta što MP znatno bolje sarađuje sa Venecijanskom komisijom nego sa domaćom stručnom javnošću i što je nedavno partnerski organizovao Konferenciju o reformi pravosuđa koju je finansirala EU, a finansirao i sproveo Savet Evrope. U okviru višegodišnjeg projekta EU treba da za sprovođenje novih zakona MP uplati novih 27,5 miliona evra.
Zaključak u tekstu V. Đ. je da je sve u svemu „dovoljno da pratite medijske nastupe pojedinih sudija, posebno članova jedne NVO, koja vedri i oblači srpskim pravosuđem. Čim čujete šta oni rade i iza koga su stali, tačno znate šta stranci smeraju u našem pravosuđu”. Verovatno mu je zasmetalo saopštenje Društva sudija Srbije da „očekuje hitnu i odgovarajuću reakciju DVT-a, tela čija je ustavna svrha da štiti samostalnost nosilaca javnotužilačkih funkcija”. Znam da se ovo društvo uz članarinu finansiralo i od celishodnih i transparentnih projekata koje su finansirali strani donatori.
„Samo probajte da zamislite da se Aleksandar Vučić kao predsednik Srbije fotografisao sa nekim tužiocem. Bio bi medijski linčovan…” kaže V. Đ. Previđa da je predsednik republike, odmah po obelodanjivanju događaja u VJT u Beogradu, poslednjeg dana februara u intervju RTS-u, nedvosmisleno stao u zaštitu tužioca Stefanovića, za šta nije imao ovlašćenja. Prethodno je u apriornu zaštitu ovog tužioca zbog „netačnih tvrdnji i malicioznih zaključaka” prozivajući medije i „protivnike reforme” stao MP.
Tek kad budemo imali znanja da prepoznamo i hrabrosti da pomenemo i nesporne unutrašnjopolitičke deformacije i nezakonite uticaje na pravosuđe, moći ćemo osnovano i objektivno da razgovaramo i o realnom uticaju stranog faktora na njega. I tu se vraćamo na početnu konstataciju V. Đukanovića. Da slučajno deo suverenosti Republike Srbije nije izgubljen zato što smo popustili stranom faktoru u sferi političke vlasti?
Sudija Apelacionog suda u penziji, bivši član Visokog saveta sudstva i član CEPRIS–a
Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista