MNOGO nam nedostaje majka. Od kad nje nema teže je sve. Ovo su sa suzama u očima poručili braća Nenad (14), Stefan (13) i Dragan (11) Đurašinović, dečaci koji dane provode učeći i nadničeći sa ocem. Za dečje igre nemaju vremena.
Srbi za Srbe
U trošnom domu porodice Đurašinović u selu Donje Vodičevo kod Novog Grada vidi se da nema ženske ruke.
– Takva nas je sudbina zadesila, ostadoše mi deca sam da ih hranim, da radim za njih i guram dalje. Nikako nisu podneli njen gubitak. Teško je i meni, a kamoli njima. Pokojna supruga i ja podigli smo sedmoro dece, ali starija, Bogu hvala, pođoše svojim putem – kaže otac Rajko, inače borac prve kategorije Vojske Republike Srpske. Iako prima borački dodatak i skromnu pomoć, prinuđen je, da bi preživeli, da nadniči. I to sa decom!
POMOĆ
SVI koji žele da pomognu mogu da pošalju SMS na 7763 (200 dinara), ili da uplate novac na račun 160-279491-71 u Srbiji. U Republici Srpskoj poruka se šalje na broj 17763 iz fiksne i mobilne telefonije (3 KM), a broj računa je 56201281300241-58 (NLB razvojna banka), dok je broj računa u Crnoj Gori 510-91548-03 (Crnogorska komercijalna banka).
-Momci rade sve, nemam šta reći za njih. Iako su još u osnovnoj školi, idu svuda sa mnom. Neće, ipak, niko da ih plati kao mene. Ako ja uzmem 50 maraka, njima daju po 20. Ali eto, borimo se. Držimo ovce i svinje, obrađujemo zemlju. Bar gladni da nismo – ističe Rajko.
Da nesreća na nesreću ide dokazuje i njihov slučaj. Osim gubitka majke i supruge, suočili su se i sa vatrenom stihijom koja je progutala maltene sve što su imali, primoravši ih od nule da krenu. Povrh svega, već godinu dana su bez struje zbog duga.
- Ubi nas vlaga. I voda kad krene odozgo sa brda ne može je zaustaviti. Izbacujemo je iz kuće kako znamo i umemo, ali baš je loše unutra. Pre neki dan nam je i ovaj nesretni grad uništio kukuruz, zob i baštu. Od kad nema struje još je teže. Ne možemo upaliti ni frižider, ni mašinu, ni televizor, makar fudbal da gledamo – žali se četrnaestogodišnji, prerano odrasli Nenad.
Upitali smo mlađe Đurašinoviće kako izgleda jedan njihov uobičajeni dan:
-Ujutru idemo u školu, pa kad se vratimo pomognemo tati oko kuće i spremanja hrane. Onda idemo kod jednog čoveka da radimo. Sva trojica treniramo fudbal, a da imamo loptu i ovde bismo igrali kad god možemo. San nam je da budemo fudbaleri kao što je Dušan Tadić, moj omiljeni igrač – kaže trinaestogodišnji Stefan.
Domaćin Rajko priznaje da bude nekada da zafali, ali nikad deci, samo njemu.