SELO se zove Episkopijana, a groblje je na samom vrhu, putem iz sela, nema 50 metara. I dalje se ne može nikud – puta nema. Iznad mermernih spomenika je nebo i sunce. Levo ispod puca vidik na more, a iza i desno su makija i kamenjar. Baš tu, na vrhu, leži Janis Janulis, čovek koji je zadužio Srbe.
Foto Arhiva
Spomenik Janulisu se lako pronađe. Srpska trobojka postavljena je ispod njegove slike na mermeru. U istoj grobnici leži i njegov sin Hristos koji je sledio očev zavet. Dvojica Janulisa, kako je u knjizi “Srbija na Krfu” zapisao Radivoje Petrović, “simboli su krfske duše i anđeoske prirode meštana ostrva”.
A Janis je imao 13 godina januara 1916, kada je srpska vojska počela da pristiže u njegovo selo Agios Mateos. Bio je samo čobanče koje je živelo uz vijugavi drum deleći sa ovcama isti krov. Videvši visoke, izmučene ljude u uniformama kako pristižu u strojevima i kako padaju pored druma od bolesti i umora, prišao je sa mlekom, sirom…
Foto: D.Vujičić
U knjigama su naknadno zabeležene njegove reči: “Gospodo oficiri, na ovoj njivi na kojoj sam sejao žito i njime hranio svoju prodicu možete formirati groblje. Nju zanavek poklanjam umrlim srpskim vojnicima!”.
Bog pogledao dobrotvore
PREMA svedočenju Sirosa Janulisa, familija nije patila jer je voljom jedne muške glave ostala bez nasušne zemlje. Naprotiv, Bog ih je gledao i sada su među imućnijima u selu. Na mestu prvobitne Janisove kuće i štale, gde je dočekivao srpske vojnike, sada je prelepa kuća njegove tetke Margarete Janulis. Familija ima niz kuća i pansiona, a on (Siros) koji je u Atini završio fakultet i živeo neko vreme, 2017. se ovde vratio.
– Tetka Margareta i stric Hristos su odlikovani od vaše vlade u Beogradu, a godine 2016, na 100 godina od kada su se Srbi iskrcali kod nas, na Janisovom grobu bila je četa srpske vojske – ponosno je pripovedao Siros.
Da li su to bile baš te reči i da li je čobanin od 13 godina mogao da poklanja zemlju, nebitna je priča. Važnije je da smo spuštajući se iz Episkopijane niz uski asfalt pronašli nezaoranu Janulisovu njivu. Pokazali su je meštani uz objašnjenje:
– To je komad zemlje odmah uz novosagrađeni auto-salon, jedina neobrađena njiva sa čempresima na njoj. Ovi četinari su na Krfu retkost, a potiču sa Hilandara. Donosili su ih na srpska groblja kaluđeri sa Hilandara da budu straža nad mrtvom srpskom vojskom.
A u svom životu Janis nikad nije bio u Srbiji. Nije stigao da ode. Srbi iz Titove Jugoslavije upoznali su ga 1983. u Krfskom narodnom pozorištu na obeležavanju 77 godina od epopeje. Zbunjen i sa velikom tremom primio je priznanje Društva za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova. Ništa tada nije izjavio, a kada su ponovo iz Srbije došle kamere on se već upokojio. Sa Janisom se nekako upokojila i priča o “srpskoj njivi na Krfu”. Kako smo se uverili ove 2024. Janulisa koji su 1916. zadužili Srbe na Krfu beše najmanje dvojica.
Ključevi se i danas predaju
NA otkrivanju spomenika junacima sa Drine, 16. maja 1916. prisustvovali su svi komandanti srpskih armija, divizija, pukova i brigada. Bio je regent Aleksandar, ministri iz Vlade Srbije, delegacija krfske opštine, sveštenici Krfske mitropolije i naše Crkve. To je bio i simboličan čin koji je označio povratak Srba u borbu. Grčke novine su zabeležile da je mladi poručnik Drinske divizije tom prilikom uručio ključeve od kapije spomen-kompleksa predsedniku Opštine Agios Mateos – na čuvanje. I dan-danas kad se menja vlast u opštini, bivši predsedik “ključeve” svečano predaje nasledniku.
Potvrdio je ovaj neobični istorijski detalj i Željko Popović iz krfskog Udruženja srpsko-grčkog prijateljstva, objašnjavajući da su na njivi koja je pripadala Janulisima iz Episkopijane sahranjivani Srbi i da ta zemlja zaista više nikad nije uzorana. Međutim, na placu drugog Janisa Janulisa, nikao je Spomenik drinskoj diviziji, koji je otkriven 16. maja 1916, dan uoči napuštanja Krfa od srpske vojske.
Foto: D.Vujičić
Plac za spomenik ustupila je Opština Agios Mateos i ta zemlja je nekada pripadala čoveku sa istim imenom, Janis Janulis. Ovaj Grk umro je pre Prvog svetskog rata, bio je iz drugog sela… i nije imao naslednike.
I jula 2024. na Krfu potvrdilo se:
– Čovek planira, Bog odlučuje!
Želja nam je bila da se poklonimo senima jednog “grčkog anđela” sa Krfa, Janisa Janulisa i priči o uzajamnom poštovanju Srba i Grka – a naiđosmo na dvojicu! Na drugom parčetu grčke zemlje, ne dalje od desetak kilometara, kraj puta ka moru, spomenik Drincima su projektovali rezervni kapetan Janko Šafarik, arhitekta, i akademski slikar Mihajlo Milovanović iz Užica. Uklesani su stihovi:
”Na humkama u Tuđini
Neće srpsko cveće nići,
Poručite našoj deci
Nećemo im nikad stići
Pozdravite otadžbinu,
poljubite srpsku grudu
Spomen braće za slobodu
Neka ove humke budu”.
Druga priča koja je čekala da se nanovo otkrije dočekala je reportere “Novosti” u obližnjem selu Prasudi. Na ovom deliću krfske obale nastala je čudesna slika vojnika Drinske divizije na kupanju, pod budnim okom oficira. Slika se nedavno našla na “mrežama” i nema je u čitankama o događajima iz Prvog rata. Ni vojnika danas nema – stražari samo moćno kamenje iz plavetnila.
– Ne znam ko je slikao ove junake na plaži, ali fotografija je odvajkada u vlasništvu porodice. Nasledio sam je od dede, takođe Ilijasa, i bake Aspasije. Uz nju je išlo i predanje i mit o srpskoj vojsci na Krfu – ispričao nam je vlasnik prelepog restorana vidikovca Ilijas mlađi.
Upravo on je sliku stavio na internet i zaštitni je znak njegovog restorana. Mladi Grk iz 21. veka, koji je u turističkom biznisu, svedočio nam je kako su njegovi preci u vreme Velikog rata bili poljoprivrednici, zatečeni jadom srpskih vojnika iskrcanih 1916. To hrišćansko sažaljenje grčkih seljaka nad ljudskim kosturima veoma brzo se pretvorilo u ushićenje vaskrsom ljudi i ljudskosti.
– Deda Ilijas je imao 16 godina kada je video Srbe i do kraja života je pričao o visokim kosturima koji uskrsnuše iz smrti pred njegovim očima za kratko vreme. Deda se mladosti sećao “kroz Srbe” i pričao je da je svaki dan i po ceo dan išao za tim ljudima koji su prvo jaukali i stenjali, a onda su brzo počeli da se smeju, zadirkuju i vesele. On je ostavio sliku i svedočanstvo da je fotografisao neki brkati čovek – pričao je unuk.
U razgovor na “srpskoj plaži” ubrzo se umešao oniži simpatični Grk sa “dendi bradicom”. Siros Janulis, potomak trećeg kolena Janisa Janulisa iz Episkopijane. I ne može da se kaže da je “stigao kao naručen”, jer ga je u stvari telefonom pozvao Ilijas videvši da “idu Srbi”.
– Juče je ovde bilo 11 vas iz Beograda. Moj deda Janis ima ulicu na Voždovcu – ponosno se predstavio Janulis iz trećeg kolena.
Zatim je prvi put za novine govorio:
– Odluka našeg pretka Janisa Janulisa da nikada onu zemlju sa srpskim kostima ne zaore je hrišćanska i mi Janulisi se ponosimo. Ja se nisam rodio kad je on umro, ali znam da on sada iz svoje humke ponosno gleda u Pantokratora (najviši vrh ostrva 906 metara).
I pokušavali su potom ovi mladići da se prisete svih priča koje su čuli iz Velikog rata.
Svedočili su kako je poznato da su mnoge njihove bake odlazile iz sela za Srbiju kod đuvegija iz Drinske divizije. Ilijas je zapamtio kako se njegov učitelj u srednjoj školi prezivao Andrejić i da se govorilo da je potomak nekog srpskog vojnika koji se posle rata vratio na ostrvo.
Foto: D.Vujičić
I onda saznasmo od ovih mladića da pored Prasude živi i radi Kostas Andriotis i njegova supruga Borjanka. Rekoše nam da je ovaj dvojac “srce kulture” Agios Mateosa. Dok Borjanka diriguje horovima, Kostas ceo život istražuje prošlost ostrva. Kostas je išao tragom srpske vojske preko Solunskog fronta i Kajmakčalana do Srbije.
– Ima hleba, ima luka, nema samo truka-truka – baš ovo nam je kazao Kostas Andriotis na “čistom srpskom jeziku” preko mobilnog telefona pošto su ga prijatelji pronašli. I smejao se srpskoj šali iz 1916. koja je ostala da se ispreda.
– Plaža na Prasudi je i vaša plaža – na rastanku je poručio Ilijas. – Tu su se kupali vaši preci, a potomci njihovih nekadašnjih domaćina i dalje obožavaju Srbe. Nije nas teško naći, svaka kola imaju navigaciju. Tu smo na 30 kilometara od grada Krfa sa istim srcem kao što smo imali 1916!