MALO je žena u srpskom sportskom novinarstvu, a još manje koje ga prate više od decenije, tu su prilikom svakog žreba i kročile su na svako “poljanče” za igru domaće fudbalske lige. Takva je Jovana Guzijan, zaštitno lice Arenasporta, koju sada gledamo i kao jednu od voditelja emisije posvećene Evropskom prvenstvu u fudbalu.
Foto Nikola Skenderija
Iako je na teren TV novinarstva istrčala još sa 17 godina, ne planira da okači mikrofon o klin. Naprotiv, napravila je mali zaokret u karijeri i u serijalu “Najlepše pećine Srbije” (nedeljom, u 15.15, na B92) povela nas po našoj zemlji u istraživanje veličanstvenih prirodnih kreacija.
Mada je u razgovoru za “TV novosti” neposredna i srdačna, kada se upale kamere postaje ozbiljna i profesionalna, baš kako je i naučila od mentorke Vesne Dedić. Ali, čak se i Jovani desi da u prelomnim trenucima pusti suzu, i to u programu uživo, ili da joj “uzavre krv” kada gleda utakmice reprezentacije Srbije ili Crvene zvezde.
– Proradi strast, naravno. Pošto pratim Zvezdu, najviše utakmice na “Marakani” i košarkaški klub, drago mi je kada vidim da navijači skrenu pažnju na važne datume i istorijske momente koje smo preživeli. Ne treba da se ćuti o tome – ističe Jovana Guzijan, koja je ljubav prema otadžbini, klubu, ali i sportu “pokupila” u porodici.
Foto Nikola Skenderija
– Meni je cela familija, s obe strane, iz Glamoča. Iako su iz istog mesta, mama i tata su se upoznali tek u Beogradu, gde su se i venčali. Odrastala sam i uz pradedu i prababu i sećam se kako je pitu na oklagiju razvijala pored šporeta i pričala nam priče. I koliko god su se trudili da ublaže ta pripovedanja o ratnom stradanju bili smo svesni šta je naša porodica prošla. Brat i ja smo imali srećno detinjstvo, ali pamtim koliko je važno kada se tako nešto desi jednom narodu, koliko zapravo znači imati nekog svog i imati porodicu. Sport je u našoj familiji bio razonoda i uvek smo se oko toga okupljali, pogotovo od 1995. godine, kada smo svi bili zajedno. Pratili smo i košarku i vaterpolo i odbojku i sve što je bilo u tom periodu i tako je i bratu i meni to ušlo u krv.
Jovana je tokom osnovne škole trenirala odbojku, ali nije pošla putem profesionalnog sportiste. Upisala je redovnu srednju i na nagovor bake krenula i u školu novinarstva.
– Pamtim da nas je Vesna Dedić učila kako novinar treba da se ponaša i postavlja pitanja. Vrlo je bila posvećena, znala je za svakoga od nas u koju školu ide, kakve ocene ima, da li imamo dečka ili ne, kada nas vidi da proceni da li smo tužni i umela je sa svakim da popriča. I danas, kada se sretnemo, pozdravimo se i ispričamo.
Foto Privatna arhiva
Jovanini utisci o sportskom novinarstvu su vrlo intenzivni. Sport i pre svega fudbal prate muškarci, pa je Jovana pre više od decenije bila retka i neočekivana pojava.
– Mislim da je Arena prva koja je počela da šalje ženskog reportera na utakmice da uzima izjave. Na početku mi je to bilo fenomenalno i ko god da me pitao kako je biti žena u srpskom fudbalu pričala sam da je to sjajno zato što sam bila jedina, svima interesantna, kolege su bile uvek voljne da mi pomognu i da me posavetuju. Onda sam s vremenom shvatila da koliko god prema meni bili dobronamerniji, nego, recimo, prema muškarcima, uvek ću biti žena. I tu je razlika. Možemo da se trudimo i borimo, ali uvek ćemo biti samo žene u sportu. Lep ukras, nažalost. Ali, nemam problem s tim. Radim svoj posao i to zato što ga volim i onaj ko hoće da sazna, vidi, obrati pažnju, to će i učiniti. A nekome ko te vidi samo kao lepu sliku, gubiš vreme da objašnjavaš i da se dokazuješ. Zato me ne interesuje ko će šta da kaže.
I SUZE I POLjUPCI
U PROGRAMU uživo, priča Jovana, bilo je raznih nepredviđenih situacija, i suza i poljubaca.
– Pripadam, nažalost, onoj generaciji koja ne pamti velike uspehe našeg klupskog fudbala. Kada je 2017. Crvena zvezda posle deset godina ušla u Ligu Evrope, zapravo vratila se na evropsku scenu, snažan naboj emocija bio je na stadionu. Tada sam i ja plakala i to je reditelj uslikao i išlo je uživo u prenos. Takođe, sećam se da je bila utakmica Zvezda – Javor na “Marakani” i Predrag Rajković je već znao da odlazi iz Zvezde. Stajala sam na terenu i čekala sagovornika, a on je proleteo pored mene i na blic me u obraz poljubio. To je kamera snimila, ali zapravo poenta je bila da mi je dao dres. Desila se i situacija s kišobranom, kada mi je Grof Božović (Miodrag Božović) prišao zbog izjave i uzeo kišobran. Zbunjeno ga gledam i pitam se zašto, a on, sa crnogorskim naglaskom, kaže: “A, neće meni žena držat’ kišobran” (smeh).
Foto Privatna arhiva
Osim sa srpskih fudbalskih terena, Jovana se javljala i iz studija u emisijama “Kao nekada”, “Najava kola”, “Pregled kola”…
– Uvek sam birala da budem na terenu pre nego u studiju. Koliko god možda čudno zvučalo, mnogo je lakše raditi posao na terenu nego u studiju koji zahteva ozbiljniju pripremu. Sada je odlučeno da se ode korak dalje i napravi emisija o prvenstvu u Nemačkoj. Dok se kolege na terenu bave reprezentacijama, stručnom analizom, sastavima, igračima i ostalim detaljima koje prate takmičenje, naš studijski deo treba da bude više šou-program i zabavi gledaoce. Dobili smo drugačije uloge i zadatak da budemo neformalni, što mi je teško palo jer nisam baš toliko neposredna kada se upali kamera. Zato mi je ovo Evropsko prvenstvo drugačije. Nisam toliko uživala u njemu i nisam relaksirano gledala utakmice, zato što mi je skoro svaka bila priprema za studijski program.
Iako intervju izlazi tik pred finale, Jovana ne želi da prognozira pobednika, ali otkriva da je pogodila ishod jednog šuta sa bele tačke.
– Znala sam da će Ronaldo promašiti penal protiv Slovenije. Zanimljivo je što sam tu utakmicu gledala sa mamom, koja se, inače, mnogo stresira kada se izvode penali, a ja kažem “Pazi sad kad promaši” i stvarno je tako bilo. Izuzetno ga poštujem kao sportistu, ali me veoma nervira personalizacija ekipe. Fudbal nije pojedinačni nego kolektivni sport i bude mi krivo što mora neko da iskoči u prvi plan. I svaka ekipa i reprezentacija ima neku zvezdu i nekoga ko je interesantan medijima ili navijačima. Ali ljudi nisu svesni koliko je na prvenstvu bitan tim i ta zajednička energija i da mora mnogo stvari da se poklopi da bi taj jedan Ronaldo dao gol.
OD IDOLA DO KOLEGE
ČEST tandem na kanalu Arenasprot su Ognjen Milošević i Jovana Guzijan, a novinarka nam je ispričala omiljenu anegdotu s posla.
– Ognjen je dosta mlađi od mene i otkada je počeo da radi uparili su ga sa mnom u emisiji “Najava kola”. Kada smo spremali prvi studijski program, rekao je da nije mogao da veruje da će prvi studio da radi s Jovanom Guzijan, jer me je gledao kada je bio mali. Tada sam rekla: “To si sad izjavio i više nikad” (smeh). Ogi i ja smo za dve godine postali uigran tandem da se pogledom razumemo. Ako u momentu izgubim koncentraciju, on će da uleti ili obrnuto. Sada rastemo zajedno, a ja sam se podmladila pored njega i lepo mi je.
Foto Privatna arhiva
Potpuni izlet izvan sportskog novinarstva Jovana je ostvarila u serijalu “Najlepše pećine Srbije”.
– Nažalost, nama je izgleda morala da se desi korona da postanemo svesni čime smo sve okruženi i u kakvoj zemlji živimo i da počnemo da obilazimo Srbiju. Tada sam i ja išla po planinama, parkovima, gradovima, salašima, vinarijama… Potom me je producent pitao da li bih radila serijal o pećinama Srbije i kažem da bih, ne znajući šta me čeka. Nikada neću zaboraviti prvo snimanje u Resavskoj pećini. Leto je i 40 stepeni Celzijusa, a producent mi kaže da ponesem obavezno dug rukav. Obukla sam bele pantalone, laganu košuljicu i teksas jaknu, i zaledila sam se živa (smeh). Inače, naučila sam svašta. Nisam ni znala koliko pećina imamo niti kakve se priče vezuju za njih, a ljudi su uglavnom davali nazive po tome na šta su ih pećinski oblici podsećali. Pogotovo u Istočnoj Srbiji imamo verovanja za pećine i čuvena blaga i hajduke. Baš sam uživala u tom projektu, ali bio me je strah kada sam se susrela sa jatom slepih miševa. Snimatelji bi uperili svetlo i snimali ih gore, a vodič kaže nemojte da se plašite, neće oni ništa, eventualno mogu da se upetljaju u kosu. Vrlo zanimljivo iskustvo i volela bih da ponovo uradimo takav projekat. I da se vratim na priču s početka, svi imamo potrebu da putujemo i istražujemo druge istorije i obilazimo strane gradove, a zanemarujemo da prvo treba svoju istoriju i zemlju upoznati, pa tek onda ići dalje.
Mlada voditeljka život iza kamere drži dalje od očiju znatiželjne javnosti, ali nam otkriva da živi sa bratom i redovno trenira.
– Želim svoju privatnost potpuno da sačuvam za sebe. Znaće javnost kada se budem udala, to neću kriti, ali moja privatnost je baza, mir, utočište i nešto što ne moram nikome da objašnjavam niti dajem da komentarišu. Jedino mi je žao što moja mama, tata, brat i baka najviše trpe i uvek imam utisak da malo vremena provodim sa svojom primarnom porodicom.
Foto Privatna arhiva
Pošto je već pomenula udaju, za kraj pitamo Jovanu da li je rešila da se penzioniše od sportskog TV novinarstva.
– Nisam, ali ću uskoro (smeh). Ne vidim sebe ispred kamere ceo život samo zato što vidim koliko posla ima i koliko se sport sve više i više prati. Svesna sam da sutra, kada dobijem decu, neću moći da vikendima ne budem kod kuće. Pritom, menjaju se prioriteti, a meni je porodica na prvom mestu i znam koliko su roditelji uložili u moje i bratovo odrastanje i koliko nam je značilo prisustvo i roditelja i baka i deka, kao i odlasci na sve izlete, putovanja, letovanja, zimovanja… Ne bih volela to svojoj deci da uskratim. Ne kažem da neću raditi, ali na ovaj način i u ovakvom tempu to neće biti moguće.
Preporučujemo