DRAGO mi je što ste ovde, jer prvi put nekom iz Srbije predstavljam kompleks u kom radim, pa sam mnogo srećna što mogu da govorim na maternjem jeziku, rekla je Bojana Milić grupi novinara iz naše zemlje prilikom nedavne posete Republici Kipar. Ona je menadžer prodaje i jedan od rukovodilaca grada-hotela, luksuznog rizorta, nedaleko od Pafosa.
Foto: Privatna arhiva
Po akcentu “smestili” smo je u Vojvodinu, ali to je bilo delimično tačno:
– Rođena sam 1987. u Zadru, odrastala sam u Žegaru, u Dalmaciji, a od avgusta 1995. u Srbiji.
Sve nam je rekla…
– Mora da ste rod čuvenom diplaru i ojkaču Obradu Miliću, čije je izvođenje srpske muzičke baštine iz Žegara, celog bukovičkog kraja i Krajine deo trajnih zapisa Radio Beograda – pitala sam je radoznalo.
Potvrdan odgovor bio je Bojanin široki osmeh, koji je otvorio i vrata poverenja u ovom posve slučajnom susretu. Kasnije, slušam svedočanstvo, životnu priču još jednog srpskog deteta iz Krajine, čije su detinjstvo obeležili pogrom našeg naroda u zloglasnoj akciji hrvatske vojske i policije “Oluja”, borba za goli život u koloni prognanika, dolazak u Srbiju, potom odlazak u jednu porodicu u Grčku…
Foto: Privatna arhiva
Letnji raspust 1995, tada osmogodišnja Bojana je provodila u Žegaru sa braćom Markom i Milošem, mamom Nadom, babom i dedom. Tata Mirko bio je u redovima Vojske RSK. A, onda je došla strašna noć između 4. i 5. avgusta.
OBNOVU KUĆE POČELI 2004.
BRAĆA su već sa 16-17 godina počela da rade. Kad su dobili priliku otišli su u Nemačku. Tamo su se odlično snašli, imaju građevinsku firmu i dali su joj ime po brdu iznad naše kuće u Žegaru. Kad su prvi naši ljudi počeli da se vraćaju u Žegar i mi smo odlučili da obnovimo kuću. Počeli smo 2004. Leti idemo tamo: roditelji i oba brata sa porodicama obavezno. A, svima nam je beskrajno važno što njihova deca obožavaju da dolaze u naše Miliće u Žegaru – kaže naša sagovornica.
– Neka teška sećanja su moja, a neke slike su mi se vratile iz onoga što su mi kasnije pričali braća i roditelji – kaže. – Oko dva ujutru komšinica nam je kucala na prozor i rekla: “Moramo da idemo”. Mislili smo da je na dan-dva… Traktorom smo nas troje s majkom došli do centra sela, baba i deda su ostali u kući. Tata je bio sa vojskom… Čovek, koji je vozio vodu u cisterni uzeo nas je u kabinu. Ukupno je u njoj bilo 11 žena i dece. Tako smo išli do Petrovca, gde smo sreli vojnika Branka, sina našeg komšije. Preuzeo nas je i vozio negde u Bosnu odakle su nas usmerili na autobus za Raču. Pomalo hleba smo dobijali usput, ljudi su nam ga praktično dobacivali, sećam se auta prevrnutog u provaliji, plača, očaja… Do Srbije smo putovali osam dana, bilo je strašno… O ocu ništa nismo znali, a saznali smo da su i baba i deda krenuli, ali odvojeno, da nam je kuća uništena i opljačkana, da su od nje ostali samo zidovi… Od svega je ostao samo jedan album za slike… I sada se pitam, a 29 godina je otad, kako je u tim danima bilo mojoj majci sa nas troje dece, kako je izdržala?
Foto: Privatna arhiva
Sa Rače su prebačeni u Loznicu. Prespavali su u jednoj školi na strunjačama:
– Ujutru je došao stric koji je iz Rijeke 1991. otišao u Rumenku, i poveo nas kod sebe. U međuvremenu su stigli i baba i deda i tata. Nekoliko nedelja živeli smo kod njega, a onda nas je u Riđicu kod Sombora pozvao tatin rođak. Tu sam ponovo krenula u školu. Bila sam stidljiva, povučena… Onda je Crveni krst iz Srbije i Grčke organizovao akciju za decu koja su u ratu izgubila roditelja da idu u grčke porodice. Iz naše škole bio je jedan dečak, pa su rekli da mogu i deca izbeglice. Izabrali su nas tri. Mama je bila zbunjena, išla je kod direktorke škole i u Crveni krst da se uveri da ću biti na sigurnom….
Foto: Privatna arhiva
U decembru su se vozom uputili u Grčku. Bojana je sa još 19 mališana i učiteljicom Verom iz Subotice raspoređena u grad Nafplio na Peloponezu. Tu su pohađali školu na srpskom, a dva puta nedeljno učili su i grčki jezik.
Svakog leta odlazila je, kaže, svojoj drugoj porodici u Grčku. Sa njima se i sada čuje gotovo svakodnevno. Roditelji, Nada i Mirko, činili su sve da se skuće. Do 2003. su živeli u Riđici, potom su u Rumenki iznajmili kuću dok su malo- pomalo, kako i koliko su mogli zidali novo ognjište.
GRČKI JEZIK BRZO NAUČILA
NEVEROVATNO je sa kojom sam lakoćom učila grčki jezik. najbrže od nas 20 srpske dece smeštene u porodicama u gradu Nafplio. Posle tri meseca bila sam svima prevodilac. Kad nas je primio gradonačelnik, snimala je televizija, pa sam i tu prevodila. Iz TV ekipe nisu mogli da veruju da tako dobro govorim grčki – seća se Bojana.
– Divim se roditeljima. Tek kad sam odrasla shvatila sam muke kroz koje smo svi prošli. Grčki sam usavršavala, završila gimnaziju “Jovan Jovanović Zmaj” u Novom Sadu, a potom i PMF, smer menadžment u hotelijerstvu. Na trećoj godini imala sam praksu na Rodosu, gde sam i radila narednih nekoliko sezona. Na Kipar sam prvi put došla 2015. i počela da radim u jednom hotelu, a već naredne godine pozvana sam u drugi. Postepeno sam napredovala u službi i, evo, sada sam ovde – kaže Bojana.
Foto: Privatna arhiva
U Srbiju dolazi kad god može. Najmanje tri-četiri puta godišnje. Za slavu Svetog Lazara – Vrbicu, obavezno:
– Braća sa svojim porodicama žive u Nemačkoj. Svi zajedno smo u Rumenki za slavu, ali se okupljamo gde možemo: i u Nemačkoj i na Kipru. I, naravno u Žegaru, jer gde god da smo Žegar je sa nama, u našim srcima.
Rastale smo se sa posebnim osećajem pobede života nad velikim stradanjem i trpljenjem koje on ume da donese. Bojana je još kazala:
– Nikada nikom, čak ni mojoj najboljoj drugarici Jovani koju sam za ceo život stekla po dolasku u Riđicu avgusta 1995, nisam ispričala to teško sećanje na progon…
Preporučujemo