KORISTEĆI podršku Nemačkog carstva i slabost carske Rusije koja se oporavljala od poraza na Dalekom istoku, Austrougarska je, kršeći nekoliko međunarodnih ugovora, u oktobru 1908. godine anektirala Bosnu i Hercegovinu.
Tin Ujević, Krešo Kovačić i Ljubo Vajzner 1911. godine, Foto Vikipdija
Pojam nacionalizam u Srpskom književnog glasniku, posebno u Skerlićevim tekstovima, sve do 1908. godine korišćen je kao sinonim za šovinizam, dok su patriotizam i rodoljublje korišćeni za obeležavanje pozitivnih osećanja. Nakon Aneksije situacija se promenila, nacionalizam je izgubio negativnu konotaciju. Terminološka promena upečatljivo simboliše potres koji se dogodio. Nakon Carinskog rata koji je i sam podstakao osećanja nepravde i izazvao neraspoloženje prema Monarhiji, Aneksija Bosne i Hercegovine u potpunosti je zapalila duhove. Nakon Aneksije srpsko stanovništvo sa obe strane Drine postavilo je pitanje kada će uslediti napad i na samu Srbiju. Njihove pretpostavke nisu bile daleko od istine. Vojna i diplomatska elita Habzburške monarhije još od kraja 1907. godine tu opciju ozbiljno je razmatrala.
Za srpsko stanovništvo u Bosni i Hercegovini još veći utisak ostavili su Veleizdajnički i Fridjungov proces. Zagrebačko suđenje predstavljalo je očigledno kršenje svih principa civilizovane države. Istovremeno, Beč je nastojao da iskoristi istoričara Fridjunga, koji je mogući rat protiv Srbije trebalo da opravda svojim člancima. Nije bilo teško dokazati da se radi o falsifikatima, a zahvaljujući angažovanju Tomaša Masarika diskreditovanje Austrougarske je dobilo i međunarodnu dimenziju… Aneksija je ostavila vidljivog traga i na omladinu, nakon nje „mladim naraštajima Slovenskog Juga od toga vremena je potpuna jasna `misija` Habzburške imperije…`“.
OMLADINSKE organizacije koje su postojale do Aneksije, pretežno su bile literarnog karaktera, da bi ubrzo potom počele poprimati političke i revolucionarne osobine.
Među omladincima su se prvi put javili i tzv. „putnici“, mladi ljudi koji su napustili univerzitetske studije kako bi u narodu vršili revolucionarnu propagandu. Nakon Aneksije naglo je porastao broj školskih udruženja. Ratko Parežanin svedoči da su nakon Aneksije i ostali školski centri u Bosni i Hercegovini dobili društva slična onima iz Mostarske gimnazije. Borivoje Jevtić je zabeležio: „Aneksija, 1908, predstavlja jedno razgraničenje: tu se lome dva doba i dva naraštaja i polagano formiše uverenje da ni čaršijsko srbovanje, ni tzv. sitni rad neće dovesti krajnjem cilju (…) široki prosvetiteljski rad sada više nije sebi svrha; u njega se unosi u krupnim dozama revolucionarnog nacionalizma: to je sve Aneksija naučila“.
Raspoloženje omladine u Bosni i Hercegovini bilo je slično je raspoloženjima u Beogradu, o čemu je upečatljivo svedočenje ostavila beogradska gimnazijalka Paulina Lebl Albala, koja će ubrzo potom upoznati Vladimira Gaćinovića na predavanjima Jovana Skerlića: „Iz svega toga mi maturanti bili smo prožeti jednom svešću: da smo mi nosioci ideologije slobode, da mi imamo da izvedemo jedno značajno delo. Kad će to biti, gde i kako, to nismo jasno znali. Ali smo smatrali da je neminovno, i osećali smo među sobom tesnu povezanost, solidarnost, ustremljenost svih nas ka jednom cilju. Da je neko od nas kazao kako ima i drugih ciljeva i ideala za koje se valja zalagati i boriti, mi bismo se s revoltom okrenuli od njega. Mi smo bili svesni da je našem naraštaju pala u deo čast i dužnost da bude izvršilac Kosovskog amaneta“.
ANEKSIJA je donela i ogromnu gorčinu studentskom aktivizmu. U vreme Aneksije stihovi mladih pesnika su daleko mračniji nego docnije. Mnoge pesme su izražavale osećanje izgubljenosti, nemoći i bezizlaznosti. „Sramota Aneksije je pekla dečje duše“, po zidovima i klupama ispisivani su pokliči protiv Austrije. „Osećali smo se poniženi. Tih dana išli smo iz škole samo u grupama. Izgledalo nam je da smo tako u grupama jači, strašniji. Treba ma na koji način pokazati znake otpora“. Aneksija je učinila da omladina postepeno počne da preispituje odnos prema legalnim načinima borbe. Uvideli su da i sama austrijska država „koja tobože toliko pazi na zakonitost“ koristi falsifikovana dokumenta. Pojedinci su otpor pokazali i na konretan način. U vreme kada se očekivalo da će Austrougarska napasti Kraljevinu Srbiju Vladimir Gaćinović je pobegao u Beograd, sa namerom da se pridruži dobrovoljcima. Gaćinović je potom sa Bogdanom Žerajićem otišao u Vranje na komitski kurs, gde su zajedno ostali sve do kraja Aneksione krize.
Uspeh Kraljevine Srbije u Balkanskim ratovima ostavio je izuzetan utisak na Južne Slovene u Austrougarskoj. Ugled Kraljevine Srbije je izuzetno porastao, a ideja jugoslovenstva je dobila vetar u leđa. Već na početku rata, nakon vesti o srpskim uspesima, omladina je zapala u delirijum. Čim je počeo Balkanski rat, Crnogorci, koji su prolazili kroz Zadar, Split i Dubrovnik kako bi se pridružili crnogorskoj vojsci, doživeli su ovacije. Pobede srpske vojske, koje je omladina doživela kao veličanstvene, postale su odlično sredstvo agitacije. Slom Austrije, ono što je pre Balkanskih ratova starijoj generaciji, pa i omladini, delovalo kao utopija,sada je postalo sasvim izvesno…
STVARALA se izuzetno povoljna atmosfera za razvoj opozicionih stavova. Učenice su u svojim šeširima nosile vrpce na kojima su zlatnim slovima bila ispisana imena oslobođenih gradova. „A ta imena su za dva, tri dana zastarivala jer su dolazila nova “.
Prepričavali su se junačni podvizi i „sve je zadahnulo omladinu duhom pobede i dubokim uverenjem da su potrebne samo žrtve pa da se postigne pobeda“. Neki omladinci, poput Pera Slijepčevića i Vladimira Gaćinovića, nisu hteli da vesti dočekuju u Bosni, već su u rat stupili kao dobrovoljci. Zajedno su se borili kod Skadra.
Na sve strane se moglo čuti „za Kosovo Kumanovo“. Nakon Kumanova Oskar Tartalja i Tin Ujević su poslali telegram Nikoli Pašiću: „klanjaju se osvetnicima Kosova i stvoriteljima Jugoslavije“. Vladimir Čerina je oslobađanje Stare Srbije video kao oslobađanje Hrvatske. Tin Ujević je tada pisao u Bosanskoj vili, koju je već tada u najvećoj meri oblikovao Dimitrije Mitrinović: „Pogodio je deseterački prorok, jer su ovoga oktobra na svetlo oslobodilačkog sunca sinuli mačevi, za koje se mislilo da su odavno zarđali (…) I kao nikada, mi se u ovim danima ovenčanim lovorom slavlja sećamo i Marka i Miloša i Strahinje i Jugovića, svih vitezova i svih mučenika, koje je opevala pesma… Budimo zahvalni našim slepcima guslarima ako smo progledali.“.
NIJE bilo potrebno mnogo pa da demonstracije u korist Srbije prerastu u demonstracije protiv Austrougarske. „Svima je jasno da je dan obračuna blizu i da nakon Turske dolazi Austrougarska na red“. „U tim demonstracijama otvoreno se kliče Srbiji: živela Srbija, dole Austrija!“. Na svoje kape učenici su stavljali natpise Karađorđe, Putnik, Kumanovo i Beli orao. Jugoslovenski nacionalizam se sve više širio, a omladina je pravila planove kako postupati u slučaju rata Austrougarske i Srbije. Nedeljko Čabrinović je na suđenju kratko objasnio poreklo sopstvenog nacionalizma: „postao sam nacionalista usled Balkanskih događaja i literature Jovana Skerlića“.
Austrougarske vlasti su itekako bile svesne dešavanja na jugu Monarhije. Južnoslovensko pitanje je i pre Balkanskih ratova posmatrano kao potencijalni izvor nestabilnosti. U listu Die Zeit 1903. objavljen je na prvoj strani test naslovljen „Južnoslovensko pitanje“.
Tada je zaključeno da ukoliko Južni Sloveni počnu da delaju pod ujenjinjenim vođstvom, to može biti mnogo opasnije za Dvojnu monarhiji nego što je češko pitanje ikada bilo.
Ishod Balkanskih ratova izneo je južnoslovensko pitanje u prvi plan.
PROPAST AUSRTIJE
U KOJOJ meri su Balkanski ratovi postali mobilišuće sredstvo za Srbe i Hrvate u Dvojnoj monarhiji, bio je svestan i Aleksandar fon Hojos, tada šef kabineta Ministarstva spoljnih poslova. Zabeležio je: „Nije se samo u Srbiji, već u svim austrougarskim područjima koji su naseljavali Južni Sloveni uvrežilo mišljenje da je propast Austrije blizu i da se Jugoslavija može stvoriti samo iz Beograda uz pomoć srpske vojske i njenih saveznika“.