FELJTON – ISTORIJOGRAFIJA JE DETE VREMENA U KOME NASTAJE: Različite političke opcije su se preko Mlade Bosne obračunavale sa Jugoslavijom

ANTIJUGOSLOVENSKO opredeljenje donosilo je i negativan stav prema Mladoj Bosni. Kada su stvarane Jugoslavije, 1918. i 1945. godine, Mladobosanci su dobili table i spomen obeležja u Sarajevu. Kada su se Jugoslavije razbijale, tokom Drugog svetskog rata i tokom devedesetih godina XX veka, te iste table i spomenici su uništavani.

Tokom Drugog svetskog rata u Sarajevu ustaše su ubile Muhameda Mehmedbašića, a Nikola Princip, Gavrilov brat, završio je u Jasenovcu, gde je i ubijen.  Rodna kuća Gavrila Principa spaljena je tokom Drugog svetskog rata, a spaljivanje se ponovilo i u poslednjoj deceniji XX veka. Različite političke opcije su tako preko obračunavanja sa Mladom Bosnom, ne vodeći računa o tome za šta su se zapravo mladobosanci zalagali, obračunavali sa Jugoslavijom. Tokom građanskog rata u Jugoslaviji, uz pomoć činjenice da je većina članova Mlade Bosne dolazila iz srpskih porodica, Mlada Bosna je obeležena kao (veliko)srpska organizacija.

Robin Oki je primetio da su se sa raspadom Jugoslavije ponovo pojavile interpretacije koje su podsećale na one nastajale u Međuratnom periodu na nemačkom govornom području – da je Mlada Bosna bila oruđe srpske tajne službe.  Retki su istoričari koji su se poput Okija oduprli dominantnim trendovima. Kako je primetila Mari Žanin Čalić, idealna slika harmonične multietničke Austro-Ugarske, nasuprot ratom i nasiljem ispunjenoj Jugoslaviji, nikako ne odgovara realnosti.

Istoričarima nije moguće zabraniti da imaju simpatije prema istorijskim ličnostima ili zemljama. Jedan Indus, biograf Napoleona Bonaparte, sam je priznao da je Napoleona voleo još od malih nogu jer je uživao u pričama u kojima je Napoleon pobeđivao britansku armiju.  Imati simpatije je jedno, ali tvrditi da je Austrougarska bila država koja je u sećanjima svojih podanika stvarala sliku „velikih, širokih, prostranih ulica….koje su se prostirale kao reke reda, koje su obuhvatale zemlje Monarhije sa kao papir belom rukom administracije“ i da je u Austrougarskoj bilo „izuzetno puno međusobnog poštovanja i tolerancije među etnoreligijskim grupama“  je više od preterivanja. Ako je to zaista bio slučaj, zašto je Hana Arent pisala da je antisemitizam kao ideologija u godinama pre Prvog svetskog rata „dostigao najartikulisaniju formu u Austriji“?  

MLADA BOSNA izaziva oprečne zaključke različitih istraživača. Na stranicama istog časopisa gde je Klark istakao da je Mlada Bosna predstavljala ogranak mračne ultranacionalističke mreže, Mark Mazover je istakao da Princip i njegovi prijatelji nisu bili nikakvi pijuni pod nečijom kontrolom. Austrougarska nije prikazivana samo kao multietnički raj, već je oslikavana kao trula i propala, kao zemlja koju je pregazio „istorijski razvoj“, kako se pisalo čak i kada je Dvojna monarhija i dalje postojala. I ovakva druga vrsta preterivanja je takođe bila politička motivisana, što predstavlja zaključak na koji želimo da ukažemo. Pisanje Robert Vilijama Sitona Votsona predstavlja dobar primer. Votson, politički angažovani novinar, podržao je 1918. godine stvaranje nezavisne Jugoslavije i Čehoslovačke, samim tim i uništavanje Austrougarske. Slično Tejloru, Votson je trvdio da je agresivna austrijska diplomatija izazvala među Srbima mržnju prema Beču.  Njegov odnos prema izbijanju rata je takođe veoma sličan Tejlorovom.

Votson je pružao podršku nacionalnom principu u Istočnoj Evropi jer je verovao da je to sredstvo za sigurniju budućnost.

Pitanje koje se postavlja nije da li su Votsonove ideje bile „ispravne“, već da li postoji kauzalnost između Votsonove politike i njegovih stavova i ideja. Votsonova podrška stvaranju nacionalnih država i uništenju Austrougarske nije bila motivisana altruizmom i zabrinutošću za mir u Evropi. On je verovao da je Srednja Evropa kojom dominira nemački element opasnost za balans snaga na kontinentu, tj. za britanske interese i za njega je kreiranje nacionalnih država na istoku bio najefektivniji način da se suprotstavi nemačkim ambicijama. Kako je pisao Votson, Srednja Evropa je izazov za zapadne demokratije.  Votson nije podržavao raspad Austrougarske od samog starta. Bio je spreman da da šansu Habzburzima sve dok se bečka diplomatija nije u potpunosti priklonila spoljnoj politici carske Nemačke. Možemo reći i da je Votson bio spreman da Austrougarskoj da šansu za preživljavanje sve dok je postojanje Dvojne monarhije imalo smisla iz perspektive britanskih interesa. Kada je Beč prešao „crvenu liniju“ Votson je strastveno podržavao stvaranje nacionalnih država na istoku Evrope. Ne iznenađuje da je i grupa okupljena oko Nove Evrope i Tomaša Masarika, sa kojom je Votson sarađivao, takođe videla svoje zalaganje kao borbu protiv ideje nemačke Srednje Evrope.

SARAJEVSKI atentat, izbijanje Prvog svetskog rata, uništenje Austrougarske i stvaranje Jugoslavije, predstavljaju događaje od izuzetnog istorijskog značaja. Pitanje uređenja prostora Srednje Evrope značajno je za geopolitičare i političare. Kulturna pripadnost i identitet ovog prostora nisu od ništa manjeg značaja. Said je zaista bio u pravu kada je napisao da nije isto pisati o Šekspiru i ekonomiji jedne aktuelne super sile. Istorijski značaj teme i njena težina, često su ostavljali vidljivog traga na pisanje o Mladoj Bosni, atentatu i uzrocima rata. Ideje Kventina Skinera izgledaju kao vredna alatka za analizu istoriografije. Skiner u prvi plan ističe i pitanje objektivnosti. Ako smo brojne knjige uglednih naučnih radnika propustili kroz Skinerovo „sito“, kako možemo da tvrdimo da je ovaj tekst oslobođen vremena u kome je nastao? Postavlja se i pitanje kako dokazati sebi, ne samo drugima, da Blokov „virus sadašnjosti“ nije u blizini. Knjige o Mladoj Bosni, Sarajevskom atentatu i uzrocima i posledicama Prvog svetskog rata pokazuju da politici nije teško da pronađe put u istoriografska dela. Možemo reći da je Fernan Brodel bio u pravu kada je rekao „istorija je dete svog vremena“. 

EMIGRACIJA JEDINI SPAS

KAKAV  je bio položaj manjina u Austrtougraskoj, „habzburškom raju,  ako je položaj jedne od njih opisan ovim rečima: „Jedina nada za Slovake koji su želeli da izbegnu mađarizaciju bila je emigracija“?  Možda i nije potrebno napomenuti da je za Kristofera Klarka, Australijanca, profesora istorije na Univerzitetu Kembridž,  Mlada Bosna nije bila ništa više nego ogranak mračne ultranacionalističke mreže sa centrom u Beogradu.