Uranjanje u prošlost može da bude zamorno ako se na njemu insistira po svaku cenu i ako služi veličanju prevaziđenih obrazaca, ali može da bude i prava poslastica ako se izabere važan događaj i fenomenološki obradi, otkrivajući nam paralele između onoga što je bilo nekad i onoga što je sada. Upravo na takav, krajnje zanimljiv način nam je književni kritičar, istoričar književnosti, antologičar Jovan Pejčić (1951) u knjizi „Ptica sa dva gnezda, Rabindranat Tagor u Beogradu”, objavljenoj u izdanju Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, ponudio sećanje na dolazak velikog indijskog pesnika u našu prestonicu davne 1926. godine.
On se na tragu ove priče, kaže nam, našao još davne 1988. godine kada je vodio Odeljenje periodike Biblioteke grada Beograda i kada je Dušan Pajin, prosvetljeni znalac indijskog i dalekoistočnog sveta, došao kod njega tražeći da mu Pejčić za prvi broj časopisa „Kultura Istoka”, rekonstruiše Tagorov boravak u Beogradu 1926. godine.
– Iz štampe onoga vremena utvrdio sam, tako, da je srpski svet za Rabindranata Tagora prvi put čuo 1913. godine, to jest kada mu je, kao prvom neevropljaninu, dodeljena Nobelova nagrada za književnost. Potom da se 1916. u Londonu susreo sa Dimitrijem Mitrinovićem, a 1921. iz Njujorka dao prvi intervju jednom srpskom listu. Sredinom dvadesetih godina dvadesetog veka Beograd se još oslobađao od trauma Prvog svetskog rata, i od potresa da je od prestonice Srbije postao glavni grad Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, kad je osnovan Beogradski PEN centar. Predsednik i sekretar PEN centra, Bogdan Popović i Isidora Sekulić, znajući da Tagor sprema novu evropsku turneju, pozvali su indijskog pesnika da bude i srpski gost. On se odmah odazvao – kaže Pejčić.
On naglašava da su beogradski pisci, umetnici, novinari, profesori, studenti spremni dočekali Tagora, jer su imali u srpskom prevodu dve i danas slavljene njegove pesničke knjige – „Gradinar” i „Gitanđali”, da su pre 1926. godine čitali u našim časopisima njegove književne i, uopšte, duhovne oglede, a od srpskih poznavalaca Indije i Tagorovog dela dobili promišljene tekstove Ksenije Atanasijević, Jovana (Dušana) Stojanovića, Isidore Sekulić i drugih.
Čitajući opis Tagorovog dolaska u Beograd 1926. godine i gužve na železničkoj stanici gde je žandarmerija morala da održava red među onima koji su došli da ga pozdrave, današnji čitalac zamišlja sličnu atmosferu kao kada su decenijama kasnije dočekivane rok zvezde. Tagor je očigledno bio zvezda svog vremena.
– Tagor je, tačno zapažate, bio „rok zvezda” svog vremena. Glamurozno su, u docnije doba, dočekivane u Beogradu svetske filmske i muzičke zvezde, ali ono jedinstvo publike, starih i mladih, nije nikad više postignuto. Doduše, pokušano je nešto slično pri drugom dolasku Žan-Pola Sartra u Srbiju, krajem pedesetih godina prošlog stoleća, ali to je bila predstava intelektualaca, nikako svenarodni prijem i odziv. Voz sa Tagorom prispeo je sa satom zakašnjenja, ali svet se nije razišao. Naprotiv, žandarmi su morali da sprovode red. Doček Tagora i njegove pratnje u Beogradu na železničkoj stanici bio je veličanstven iako se bližila ponoć kada je voz stigao. Jedva se Tagor probio do limuzine koja ga je odvezla u hotel „Palas” – potvrđuje Pejčić i dodaje da su se stariji Beograđani posle prisećali da je Beograd svečanije dočekao samo Nikolu Teslu 1892. godine.
Po dolasku u Beograd Tagor je rekao da je Evropa utonula u surov realizam i da su joj potrebne duhovne riznice istoka. Moglo bi se reći da mnogi i danas govore nešto slično, što njemu daje auru vizionara.
– Nit vodilja Tagorove evropske turneje 1926. godine, od Londona i Pariza preko Minhena, Beča, Budimpešte do Beograda, pa dalje, bilo je predavanje o savremenoj civilizaciji u njenom zapadnom sumraku. On veli: evropski surovi realizam, zapravo gordi materijalizam, guši se u sebi zaboravljajući i ništeći neprolazne duhovne vrednosti kao silu ravnoteže i životnog spokoja, što je Istok, međutim, još sačuvao. U tom smislu Tagor je, špenglerovski rečeno, vizionar propasti sveta koji će sebe narcisoidno dovršiti samo izabranim slepilom za druge, drugo i drukčije, znači jednim antihumanizmom koji, na najširem čovečanskom planu, baca mudrost vekova i milenija u ropotarnicu podređenu ličnim vladalačkim interesima. Tagor je, nema sumnje, bio sit odgovora o jadnom poratnom duhovnom stanju u Evropi kad je s radošću prihvatio da u Beogradu, samo Srbima, priredi još jedno predavanje, sada o umetnosti kao jedinom vekovečnom izgledu za spas savremenog čoveka Istoka i Zapada – kaže Pejčić.
Uz sve pohvale i laskave izjave tadašnjeg beogradskog intelektualnog kruga, autor knjige nije, naravno, izostavio ni kulturni skandal koji su priredili zenitisti. Oni su prekinuli Tagorovo predavanje usklicima: „Dole Tagore! Živeo Gandi!” i lecima koje su bacali sa otvorenim pismom upućenim pesniku gde su ga nazivali uvredljivim imenima („Lepi bengalski starče i lažni proroče…”) i zamerali mu što nije prišao Gandiju i stavio mu se u službu. Pitamo Pejčića kako je nastao takav nesporazum kad je Tagor, o čemu su postojale informacije, bio prijatelj sa Gandijem?
– Istup zenitista na prvom Tagorovom predavanju u svečanoj sali Novog univerziteta (današnji Filološki fakultet) uistinu je bio skandal, u dvojakom smislu. Prvo, polazio je od poluinformacija da je Tagor ignorant i protivnik Gandijeve ideje da se Indija reši velikobritanskog kolonijalnog uzurpatorstva, iako njih dvojica zapravo nikada nisu prekinuli uzajamno prijateljstvo. Drugo, bio je to bučan pokušaj avangardističke samoafirmacije svojstvene opšteevropskim dadaističko-zenitističkim socijalno obojenim performansima. Ljubomir Micić i njegov brat Branko (Ve Poljanski) bili su, danas se to na osnovu prikupljene građe vidi, zakratko efektni, ali ni tada nisu posebno uznemirili ni Tagora niti publiku – kaže autor knjige, naglasivši da je indijski pesnik ispraćen sa poklonima i posebno ističući poklon dar velike zbirke srpskih narodnih nošnji Danila Popovića (zbirka je bila pri Srpskoj kraljevskoj akademiji): najlepši srpski prizrenski kostim s kraja osamnaestog veka, sav izvezen srebrnom i zlatnom žicom. Tagor je pismom zahvalio: kostim će samo u osobito svečanim prilikama oblačiti njegova kćerka Mahalanobija, a on će, kad u otadžbinu stigne, uzvratiti Popoviću i Akademiji sličnim uzdarjem.
– Imao je Tagor šta da ponese iz zemlje u kojoj se osetio kao „ptica sa dva gnezda”, od kojih mu jedno, po njegovim rečima upućenim pri susretu sa vladikom Nikolajem Velimirovićem, bejaše bengalska matica, a drugo srpski narod i njegova postojbina – kaže na kraju Jovan Pejčić.
Predrag Milojević o Tagoru
„U crnoj sutani indijskoj, sedih vlasi, sede brade, osvetljen sunačnim zrakom zaneo se u pesničku priču o muzici jezika”, opisao je tada slavnog pesnika novinar „Politike” Predrag Milojević posle susreta s njim. I preneo njegove reči o Srbima: „Vi na Balkanu više ste primitivni, mladi, bujni, u toku razvijanja. Još se formirate… I kao takvi spontani ste, ekspresivni, stvaraoci. Vas vidim kao kristal. Kroz vašu dušu, dar mladosti, mogu da gledam novu kulturu u toku stvaranja…Vas Srbe optužuju da ste krivi za svetski rat. Nisam sudija niti hoću da ispitujem krivice. Ali, možda je i to posledica vaše bujne, mladalačke krvi, što ste bačeni u vrtlog rata. Vi niste krivi što se mladi. Naprotiv, vi ste zbog toga baš i simpatični.”