Svesrpski sabor i deklaracija uneli su novu dinamiku u odnosima u Srpskom svetu, ali i u regionalno i globalno okruženje. Nacionalistički deo opozicije u Srbiji veli da je to bila parada s folklornim pevanjem i igranjem, vatrometom i patetičnim govorima dueta Dodik–Vučić. U suštini, taktičko prebacivanje težišta ovog potonjeg sa KiM, gde Šiptari neometano hapse bespomoćne Srbe, na BiH, gde pišu presudu predsedniku Srpske, ali „manji entitet” kontrira kao David protiv Golijata. Da li je baš tako? Pogledajmo iz užeg i šireg konteksta!
Pre svega, Vučić se vratio pun samopouzdanja iz Njujorka pošto je uspeo da GS UN većinom ne podrži američku rezoluciju o Srebrenici, a Dodik vidno osokoljen posle još jednog ovogodišnjeg susreta s Putinom. I više puta odlagan sabor održali su, očigledno, i kao proslavu ličnog političkog trijumfa.
Dan ili dva kasnije na proslavi Dana Rusije u Beogradu kod Bocan-Harčenka bilo je, sem predsednika, kompletno rukovodstvo Srbije i domaćin je oduševljeno pozdravio sabor i deklaraciju. Zatim, Lavrov je video-linkom pozdravio otvaranje ruske kancelarije u Banjaluci i doći će i na otvaranje srpsko-ruskog hrama u prestonici Srpske. Putin je izjavio da Rusija ostaje dosledna Dejtonu, razume se izvornom, što znači i vraćanje svih otetih entitetskih nadležnosti. Na budućoj konferenciji o organizaciji multipolarnog sveta rasprava o BiH počeće od Dejtonskog sporazuma, jer je to jedini međunarodno validan dokument.
Ambasador SAD Marfi pak povodom Svesrpskog sabora ne samo da se, mimo Bečke konvencije, upetljao u unutrašnje stvari BiH, nego je negativno reagovao i na svečanost u prestonici susedne države, što je diplomatski faul za crveni karton. Dodik uobičajeno, a Vučić neobičajeno promptno su mu odbrusili. A Marfijev kolega i zemljak u Beogradu Hil istu svečanost je označio kao „lepu i zanimljivu”. Manjak koordinacije dvije ambasade SAD? Dobar i loš policajac? Mešanje karata u Stejt departmentu? Ništa od toga. Hil samo sklanja hipoteku, jer je svojevremeno, na funkciji u Sarajevu, rekao da Srbe treba isterati iz BiH, pa ne može se izbeći zaključak da Srbe treba isterati i sa KiM. Za preko Drine zadužen je Marfi.
U muslimanskom Sarajevu su, posle razočaranja u GS UN, srpski sabor doživeli kao novi Gazimestan, a deklaraciju kao nastavak Načertanija i Memoranduma, što se uklapa u shemu Bosni je „uvek sve zlo dolazilo iz Beograda”, da su „Spahu otrovali u Beogradskom hotelu”, „Bijediću srušili avion Jovanka i lički generali”, „Pozderca ubile beogradske Novosti”. Još im samo nije palo na um da optuže Miloša Obilića što je rasporio cara Murata, a Beograđane što su proterali dahije Aganliju, Kučuk Aliju, Mula Jusufa i Fočić Mehemed-agu, te Alijinog Mula Jusufa i Fočić Mehemed-agu, te Alijinog pradeku proterali sa Ade Ciganlije u Šamac.
A kolektivni Zapad na čelu sa SAD nastavio je po starom samo dodajući gas u istom smeru: Srpska in BiH, Kosovo aut Srbija. Rezolucija je kako-tako ipak izglasana i idemo dalje… Srbi pune šiptarske zatvore, prazna priča o ZSO se nastavlja kroz Briselski dijalog, sankcije protiv predsednika Srpske se šire s glavnih saradnika na decu, uskoro će i na stranku i glasače. Da li su lideri dve srpske zemlje saborom i deklaracijom ocenili da globalni odnosi snaga dovoljno odmakli Srbima u prilog i da je trenutak da zaoštre igru. Ili su, naprotiv, procenili da kolektivni Zapad forsira ukidanje i Srpske i Srba na Kosovu, te da je zadnji čas da krenu punom parom, pa šta bude. Puko registrovanje i publikovanje nasilja koje Šiptari svakodnevno čine na KiM, a svet ne haje, ima smisla jedino kao prikupljanje argumenata za efikasnu intervenciju države na osnovu 1244. Od „kuku vidite šta nam rade”, od evropskog dijaloga i tolerancije u ime mira i stabilnosti nema vajde.
A šta se dešava na vrućem bosanskom terenu? Dodik je nudio povratak na Dejton ili novi dogovor ili sporazumno mirno razdruživanje. Muslimansko političko Sarajevo je odbilo i jedno i drugo, a na treći predlog, koji je najavljen sa širim pisanim obrazloženje, jedan od lidera trojke je rekao „da će ga čim stigne odneti u Tužilaštvo BiH”. Dakle, preostaje jednostrano mirno razdruživanje. U deklaraciji Svesrpskog sabora se ta solucija ne spominje, ali u toku više istupa istog dana Dodik je ponovio, a Vučić se nije kao ranije ogradio, nije ga ohladio, niti je naprosto prećutao, nego: „Vi to tamo bolje znate… Molim vas samo da dobro razmislite… Srbija nikada neće Srpsku ostaviti na cedilu…” Drugim rečima, Dodik je u jednom od više zajedničkih istupanja tokom slavljeničkog dana dobio podršku za razdruživanje. U deklaraciji se, istina, razdruživanje ne spominje, ali podržava Srpska da vrati sve svoje dejtonske nadležnosti, Šmit se više ne tituliše kao v. p., što za Srbiju više ne važe ni njegove rabote. Ali spominje se „zajednička budućnost” dve srpske zemlje, što je valjada Vučićev odgovor na Dodikovu dugu zagledanost u Srbiju.
I Si Đinping je u Beogradu naglasio „zajedničku budućnost” Kine i Srbije, biće u multipolarnom svetu, odnosno na Putu svile, koji se preko Srbije probio sve do Orbanove Mađarske, članice EU i NATO-a. Saudijska Arabija više neće da prodaje naftu Amerikancima u dolarima. Na šalteru BRIKS-a otegao se red.
Međutim, sve su to politička, finansijska, ekonomska i geopolitička nadigravanja u kojima kolektivni Zapad rapidno gubi inicijativu i brani se obuzdavanjem, korupcijom, sankcijama, izolacijom, smenama režima, sve do vojnih intervencija. Ali, upozorava Hantington, Zapad je osvojio svet ne nadmoćnošću svojih ideja (…), nego svojom nadmoćnošću u primeni organizovanog nasilja… I, vidimo, silom brani svoju globalnu dominaciju „od zemalja osovine zla” (Iran, S. Koreja, Rusija). Putin nije osam godina čekao da mu se NATO proširi do kućnih vrata zato što nije video kuda to vodi, i što nije znao da se sistematski radi na rusofobiji ukrajinskog naroda, nego zato što mu je bilo potrebno da razvije nadmoćne supersonične rakete i ispred čitave planete povede pobunu protiv američke hegemonije.
„Sjedinjene evropske države” su se, naprotiv, odrekle vlastitih oružanih snaga nezavisnih od američkog NATO-a. Tačnije, nakon svojevremenog formiranja „Evropskih snaga za brze intervencije” odustali su od skupog projekta i opredelili se za jeftiniju i komotniju zaštitu SAD. Čak nisu redovno i u celini uplaćivali članarinu od tri odsto državnog budžeta. Kada ih je Tramp šokirao da više nema besplatne zaštite NATO-a, Merkelova je pozvala članice EU da napokon od onih tri odsto formiraju zajedničku armiju, jer bez tvrde moći nema suvereniteta i međunarodnog autoriteta, ali je Bajden umirio da je to neracionalno unutar jedinstvenog kolektivnog Zapada. Upravo Bajdenov rat u Ukrajini ispostavio je visoku cenu evropske vojne zavisnosti od SAD. Kada je Viktorija Nuland, u od Rusa presretnom razgovoru sa ambasadorom u Kijevu, izgovorila čuvenu psovku „Ma ko j… EU”, sve je objasnila. Vašington je iza leđa Brisela režirao obojenu revoluciju u Ukrajini, a u nastavku su ekonomski vodećoj Nemačkoj prekinuli energetsku pupčanicu. Kao i ostale članice EU, nastavila je da kupuje ruski gas od američkih nakupaca i njihov skupi tečni gas, tek za grejanje. Merkelova je otišla, Putin okrenuo gasovode ka Evroaziji. EU je postala proksi žrtva rata SAD protiv Rusije.
A „Bosna ponosna, mamurna od sna…” 30 godina trpi jalovu američku terapiju da bi postala multi-kulti, celovita i jedinstvena, što nikada nije bila, niti može da bude. Nije to postala ni pod diktaturom proletarijata, nit će pod diktaturom protektorata. Uzajamnim etničkim čišćenjem tokom građanskog „idilična mešavina naroda” udruženim poduhvatom je transformisana u kompaktne teritorijalno-etničke celine životnije od zajedničkih institucije – poprišta nacionalnih elita. U vreme antiglobalističke resuverenizacije država i reidentifikacije nacija, BiH je hronično nesuverena država s tri hiperidentifikovana naroda, „međunarodno priznata fikcija” iliti „nemoguća država”. Prvi slobodni izbori devedesete, poput nacionalnog popisa, bili su prava istina o BiH, o Bosancima i Hercegovcima koji su i pre i posle izbora lagali komšije da nisu glasali za pobedničke nacionalne stranke. Na saboru i u deklaraciji Srbi su izrekli istinu o sebi, ne protiv drugih, ali i o Bosni.