ČITAVE noći nisam spavala i još jednom sam budna dočekala 24. jun, jedan od najtežih dana u životu, jer ne mogu da verujem da za sve ove protekle godine nisam saznala istinu o Andrijinoj otmici. Zato mi je protekla noć bila strašna, ali i svi prethodni dani i godine. A, tokom današnjeg dana svaki minut mi je kao večnost.
Foto: Privatna arhiva
Ovo je danas za “Novosti” kazala Verica, supruga hirurga dr Andrije Tomanovića, kojeg su 24. juna 1999, albanski teroristi oteli ispred Klinike za hirurgiju u Prištini gde je radio. Od tog dana porodica i mnogo onih koji su ga izuzetno poštovali čekaju da se rasvetli njegova sudbina.
– I dalje sam u neverici da navodno niko nije video njegovu otmicu iako je Kfor postavio tri punkta sa vojnicima na ulazu u prištinski Klinički centar. Ne zaboravimo i da je osim mog supruga i dalje nepoznata sudbina još 576 naših sunarodnika – dodala je Tomanovićeva, predsednik Udruženja kidnapovanih i nestalih Srba na KiM, koja se od suprugovog nestanka bavi ovim teškim, bolnim pitanjem.
Foto: Vikipedija
Doktor Andrija Tomanović, i posle 25 godina od otmice, upamćen je kao gospodin, humanista i vrsni hirurg, posvećen svim svojim pacijentima bez obzira na njihovu veru i naciju, baš onako kako nalaže Hipokratova zakletva. Osim znanja i stručnosti u rad je utkao i veliku predanost zbog čega je bio nadaleko cenjen. Za njegovo ime i stručnost znali su i Srbi i Albanci na KiM, i jednako su ga poštovali. U najtežim vremenima, uoči agresije na našu zemlju kada su pripadnici zloglasne tzv. OVK napadali mučki i iz zaseda Srbe, doktor Tomanović je radio svoj posao i operisao sve koji bi došli u prištinsku Kliniku za hirurgiju. Ni tokom najvećih napada na naše sunarodnike u Prištini, juna 1999, nije razmišljao o odlasku.
NADALI SE RAZMENI ZA BROVINU
NAŠIM porodicama najteže pada što je više od 2.000 albanskih zatvorenika, najokorelijih terorista, odlukom tadašnje Vlade SRJ, 2001. godine, oslobođeno iz srpskih zatvora. Iako je bilo govora da se oni razmene sa otetim i kidnapovim Srbima, naš ni jedan jedini kidanpovan nije vraćen. Bilo je čak reči da se dr Andrija Tomanović pusti u zamenu za dr Fljoru Brovinu, koja je sa ostalim albanskim zatvorenicima abolirana, ali se to nije dogodilo – revoltirani su u Udruženju porodica kidnapovanih i nestalih Srba na KiM i posebno ističu činjenicu da su se sve otmice Srba dešavale u prisustvu 50.000 međunarondih vojnika.
I tog 24. junskog dana bio je na poslu. Uprkos ubeđivanjima sa svih strana, a pre svega kolega koji su iz straha za svoje i živote svojih porodica izbegli iz grada, doktor Tomanović je ponavljao da “zna gde mu je mesto”. Jezivo je što je baš sa tog “svog mesta” otet naočigled pripadnika Kfora koji su mu garantovali bezbednost. Poverovao je oficirskoj reči britanskog pukovnika da će biti zaštićen jer je “potreban bolnici”.
– Iako su mu prethodnih dana upućivali anonimne pretnje Andrija je toga dana na kliniku stigao već u šest ujutru. Nije ih ozbiljno shvatao jer je za 36 godina radnog staža kao vrstan hirurg spasavao život mnogim Albancima. Tog dana se nešto posle 13.00 javio našoj ćerki da je krenuo kući, od bolnice udaljenoj petnaestak minuta. Nastupili su mi najteži trenuci u životu sa pitanjima: gde je i zašto se ne javlja? O njegovom nestanku sam odmah obavestila Unmik policiju, Kfor, Međunarodni komitet Crvenog krsta, tadašnji Jugoslovenski Crveni krst, Kancelariju UN u Beogradu, generala NATO Majkla Džeksona. Obavestila sam i Bernara Kušnera i sve iz Unmik administracije ali odgovora nije bilo – pričala nam je Verica Tomanović na administrativnom prelazu Merdare, na jednoj od primopredaja posmrtnih ostataka kidnapovanih i ubijenih Srba na KiM, iako nikada nije isticala svoju patnju nad patnjama ostalih porodica, čiji su članovi kidnapovani ili ubijeni, ili onih o čijoj se sudbini i dalje ništa ne zna.
Foto: Tanjug
Zato je, kako nam je rekla, i dalje u svojoj misiji humanosti sa željom da se rasvetle sudbine svih nestalih na KiM, pa i njenog supruga. Upravo je i dr Andrija Tomanović diplomirajući na Medicinskom fakultetu u Prištini 1962, gde je kasnije bio i redovan profesor, obećao da će svoj život staviti u službu humanosti.
NIJEDNE REČI PODRŠKE
IAKO su mnogi Albanci čije je članove porodica ili njih lično izbavio od smrti, isticali zahvalnost dr Tomanoviću, njegovoj porodici niko od njih nije uputio ni reč podrške niti pokušao da pomogne posle otmice iako su verovatno mnogi znali šta se sa njim desilo, možda i ko ga je kidnapovao sa radnog mesta. Njegova supruga Verica obraćala se mnogim međunarodnim zvačničnicima koji su obećavali da će se lično založiti da ga pronađu, ali do danas o sudbine ovog izuzetnog hirurga, tadašnjeg potpredsednika Crvenog krsta Srbije, poštovanog i uvaženog člana Srpskog lekarskog društva i Međunarodnog udruženja hirurga – odgovora nema.
Za humanost i ljudskost nisu znali oni koji su ga oteli sa radnog mesta. Iako su kasnije i godinama kružile razne priče, nije bilo hrabrih Albanaca da spreče otimicu dr Tomanovića, niti da posvedoče šta se sa njim desilo…