Snažna aktivnost Vatikana prethodnih dana, a pre svega pape Franje, koja bi se mogla definisati i kao „višedimenzijalno otvaranje” ka svetovnim i duhovnim institucijama od posebnog interesa za Svetu stolicu, može samo naoko biti iznenađujuća.
Prvi put u istoriji jedan papa je prisustvovao Samitu G7, dajući svojim nastupom drugačije viđenje razvoja čovečanstva, a pre svega veštačke inteligencije, koja već duže vreme zaokuplja njegovu pažnju. Praktično istovremeno, prvi put za vreme njegovog pontifikata Vatikan predstavlja dokument nazvan „Biskup Rima”, kojim nagoveštava mogućnost, i to posle više vekova vrlo čvrste pozicije kako unutar Katoličke crkve, tako i u odnosu na „Univerzalnu crkvu”, promene suštine papskog primata.
Gradeći jednu osobenu poziciju prema sukobu u Ukrajini, kojom nije zatvarao vrata dijalogu s Moskvom, Vatikan je na takozvanoj konferenciji o miru u Ukrajini, održanoj u Švajcarskoj, odbio da podrži njen završni dokument i zaključke.
Očigledno je da Vatikan, razumevajući dinamiku svetskih procesa sa stanovišta tehnološkog i ekonomskog razvoja i sagledavajući opasnost izbijanja opšteg svetskog sukoba, želi da se postavi kao jedini moralni autoritet koji ima potencijal da poveže u nekoj budućoj medijaciji sve neprijateljskije i udaljenije centre svetske moći.
Porukama iz pomenutog dokumenata „Biskup Rima” Vatikan šalje poruku pre svega pravoslavlju, i na prvom mestu Ruskoj crkvi, da je spreman za dijalog o novom čitanju primata u crkvi, koji ne bi imao nadležnosti vlasti i upravljanja čitavom crkvom, već bi se ostvarivao u „predsedavanju u ljubavi”. Izražena je spremnost da se kroz dijalog razmotre definicije primata pre svega onog sa Prvog Koncila, koje su predstavljale glavnu prepreku jedinstvu crkve. S druge strane, papa želi da nakon snažnog zamaha glavnog projekta njegovog pontofikata –projekta Sinodalnosti, učvrsti sopstveni autoritet u samoj Katoličkoj crkvi u smislu preciznijeg određivanja njegove uloge i primata u procesu decentralizacije unutar njenih struktura odlučivanja.
Dolaskom na Samit glavnih lidera Zapada, papa Franja je poslao poruku da je on nesporni moralni lider tog dela sveta, uzimajući ponovo titulu patrijarha Zapada, koju je napustio njen prethodnik. Ali ukoliko je on njihov moralni lider, on svakako ima i moralno pravo da im ukaže na pojave na tom samom Zapadu koje nose u sebi različite opasnosti.
Ovaj dolazak i susrete sa zapadnim liderima iskoristio je da pošalje poruku da razvoj čovečanstva ne može ići u pravcu koji umanjuje ili oduzima čoveku, kao biću stvorenom po božjoj slici, pravo na slobodu i dostojanstvo.
Veštačka inteligencija je samo instrument za stvaranje boljih uslova za život, a ne sredstvo koje će zameniti čovečiji umni razvoj kao odraz samoga Boga ili ukinuti njegovu ulogu da upravlja svetom i da se intelektualno i duhovno usavršava. Ukazao je na opasnost njenog nekontrolisanog razvoja i njenog izmicanja svakoj ljudskoj kontroli, u kojoj će sam čovek postati njeno sredstvo, i biti lišen svoje osnovne svrhe da od Boga podareni mu svet učini dobrim.
Najbogatije zemlje moraju hitno ovaj proces staviti pod kontrolu jer on već, pored svih svojih nesporno dobrih strana, duboko zadire u privatnost, proizvodi lažne vesti i sukobe, i doprinesi otuđenju ljudi.
S druge strane, papin poziv na mir, pre svega onaj u Ukrajini, ne zasniva se na istim postavkama kao onaj promovisan kako na Samitu G7, tako i na konferenciji u Švajcarskoj.
Kroz ove dve različite odluke – otvaranje dijaloga o reviziji papskog primata i odbijanje glasanja za koncept mira bez uključivanja Rusije u dijalog, Vatikan ka oba centra moći u Moskvi šalje poruke da je spreman da razgovara o budućem viđenju kako hrišćanstva, tako i sveta u celini.
Kao papa koji dolazi van Evrope, on jasnije sagledava ne samo svetsku dinamiku već i dinamiku unutar same svoje crkve, gde većinu predstavljaju vernici van Evrope, i na mestima gde su njihova prava i najviše ugrožena, pa čak i pod brutalnim progonima.
Dok se na Samitu G7 celivao sa američkim predsednikom Džozefom Bajdenom, glavnim zastupnikom neograničene podrške Ukrajini i sukoba s Rusijom do ukrajinske pobede, njegovi predstavnici su na konferenciji o miru u Ukrajini u Ženevi bili na istoj strani sa zemljama koje nisu želele da podrže dokument o putu ka miru iz kojeg je isključena jedna strana u sukobu – Rusija.
Papa Franja, patrijarh Zapada, u svom nastojanju da ima i sačuva sopstveno viđenje budućnosti tog istog Zapada o čijoj duši želi da se stara i da se pita, očigledno ne deli vrlo ratoborne i isključive pozicije njegovih lidera, željnih produženja zapadne političke, ekonomske i tehnološke ekskluzivnosti.
S pogledom koji prevazilazi uske optike uzrokovane uskim interesima, Vatikan želi da proširi opcije za svoju ulogu u budućnosti, sagledavajući realno da se svet nepovratno promenio i da su se mesta moći i odlučivanja povećala i pomerila van Zapada.
Prateći ovu potrebu da deluje na oba nivoa svog prisustva u svetu – svetovnog i duhovnog, on takođe želi da prilagodi svoj primat unutar čitave crkve duhu ovog vremena i duhu prvog milenijuma zajedništva na način koji bi bio prihvatljiv za ostale hrišćanske crkve, da bi se potom ujedinjeno čitavo hrišćanstvo bolje pripremilo za sve izazove koje nosi svetsko političko i vojno suparništvo, i tehnološki razvoj bez presedana.
Sva ova fina tesitura, ovo suptilno diplomatsko tkanje i otvaranje Svete stolice poslednjih dana na važnim forumima i kroz važne dokumente, imaće svoje plodove ako se oni bez predrasuda razumeju od strane onih kojima su i upućeni – crkvama i političkim centrima moći van Zapada.
Narodni poslanik