Srpski otpor na Kosmetu organizovan je s proleća 1941. godine, u Ibarskom Kolašinu. Prvi oficir poslat sa Ravne Gore u Ibarski Kolašin bio je kapetan Budimir Dobrić. Krajem 1942. Vrhovna komanda šalje kapetana Živojina Žiku Markovića, koji osniva 2. kosovski korpus, sa štabom u Lokvicama, na Kopaoniku. Istovremeno je na istočnim rubovima Kosmeta osnovan 1. kosovski korpus, pod komandom majora Blagote Blaže Brajovića
PIŠE: Miloslav SAMARDžIĆ
Prema proceni zvanične statistike, uoči Drugog svetskog rata na Kosovu je živelo oko 600.000 stanovnika, od kojih su 60 posto bili Albanci. Međutim, postoji sumnja u ovu procenu, jer popis 1941. nije rađen, a u prethodnoj dekadi nastavljen je trend povećanja srpskog stanovništva, započet s oslobađenjem Kosova 1912. godine. Država je sistematski naseljavala Srbe na Kosovo, u Banat i druge oblasti u kojima su Srbi ranije, tokom raznih okupacija, izgubili većinu. Izgleda da je broj Srba na Kosovu uoči Drugog svetskog rata uveliko premašio 50 posto, a da su komunisti posle rata falsifikovali brojeve, kao što je to na primer pisao Dragan Krstić u svojim tajnim dnevnicima iz 1970-tih, kasnije objavljenim pod naslovom ”Psihološke beleške”.
Posle Aprilskog rata 1941. godine, veći deo Kosova i Metohije okupirali su Italijani, a manji Nemci i Bugari. Italijanska okupaciona zona pripojena je Albaniji, koja se nalazila pod protektoratom Rima još od 1938. godine. Nemci su za sebe zadržali Kosovskomitrovački, Lapski (Podujevski) i Vučitrnski srez. Decembra 1941. godine nemačka okupaciona zona pripojena je tzv. Nedićevoj Srbiji, kao novi okrug – Kosovsko-mitrovački. Bugari su okupirali delove Gnjilanskog sreza, deo vitinskog kraja, Kačanik i Sirnićku župu.
Talas albanskih zločina na Kosovu i Metohiji pokrenut je prvih dana okupacije. Do kraja rata život je izgubilo oko 10.000 Srba.
Srpski otpor na Kosmetu organizovan je s proleća 1941. godine, u Ibarskom Kolašinu, oblasti sastavljenoj od srpskih sela, koja su predstavljala prvu stanicu za izbeglice sa juga. ”Prvih dana nismo pripadali nikakvoj organizaciji, već smo se okupljali sa namerom samo da se branimo od Šiptara”, piše Mladen Maksimović, savremenik, o događajima iz maja 1941. godine. Najpre je osnovan Kolašinski odred, pod komandom poručnika Todora Dobrića, kome su Albanci prethodno ubili sina i bratanca. Organizacija je poboljšana kada je, neposredno potom, vojvoda Kosta Pećanac poslao žandarmerijskog vodnika Svetislava Milenkovića – vojvodu Dukađinskog. Osnovana su još tri odreda: Dukađinski, pod komandom Raleta Vulića, Drenički, kojim je komandovao Golub Tomašević, kao i Pilatovački, na čelu sa poručnikom Davidom Popovićem – vojvodom Pilatovačkim (Popović je kasnije stao pod komandu majora Dragutina Keserovića; poginuo je u borbi protiv Nemaca u Blaževu, 3. decembra 1942). Slobodnu srpsku teritoriju u Ibarskom Kolašinu oktobra 1941. napadaju muslimani sa severa i Albanci sa juga, uz podršku nemačke i italijanske artiljerije. ”Sela su u plamenu koji se do neba diže. Tama od dima, od zapaljenih kuća, kao najgušća magla pritisla ceo Kolašin. Na sve strane čuju se jauci. Ubijaju i pale Šiptari kao najveći divljaci i zveri. Mi smo zauzeli drugi položaj, front, da bi zadržali te divljačke horde dok se naš narod izvuče i prebaci preko Ibra”, piše Maksimović.
Albanci su potučeni na Ibru, dok su brojni zbegovi upućivani na planinu Rogoznu. Na severnom delu fronta, muslimani su zadr-ža-ni ispred Raške, a potom sabijeni u Novi Pazar. Četničku opsadu Pazara zaustavili su nemački tenkovi. Pre zime nastaje zatišje, a Ibarski Kolašin ostaje pod srpskom kontrolom.
Ujesen 1941. vojvoda Dukađinac bio je ”u bliskoj vezi” sa majorom Dragutinom Keserovićem, što znači da je iz Pećančeve prešao u Dražinu organizaciju. Uskoro je ubijen iz zasede, na putu prema Javor planini. ”Nikada nismo saznali kako i od koga je ubijen”, piše Maksimović.
Prvi oficir poslat sa Ravne Gore u Ibarski Kolašin bio je kapetan Budimir Dobrić. Krajem 1941. i početkom 1942. on osniva Kolašinsku brigadu. Krajem 1942. Vrhovna komanda šalje kapetana Živojina Žiku Markovića, koji osniva 2. kosovski korpus, sa štabom u Lokvicama, na Kopaoniku. Jedinica je imala do 1.800 vojnika. Istovremeno je na istočnim rubovima Kosmeta osnovan 1. kosovski korpus, pod komandom majora Blagote Blaže Brajovića, koji je imao nekoliko stotina boraca, plus 286 četnika u Šarplaninskoj brigadi. Maja 1944. major Brajović je izvestio”:
”Naša Šarplaninska brigada pod komandom potporučnika Nikole Mrvaljevića nalazi se na padinama Šare ka Paštriku i Koritniku. Ova brigada bavi se u srpskim selima Sredska i Gornje Selo. Jačina ove brigade 286 Srba aktivnih boraca. Naoružani su puškama i imaju pet mitraljeza. O njima se brine vladika Serafim koji sada živi u Tirani kao izbeglica iz Prizrena. Održavaju prijateljske veze sa nacionalistima Muharema Barjaktara. Oskudevaju naročito u obući. Vezu održavam sa ovom brigadom povremeno, pomoću kurira”.
Najveći deo vojno sposobnih Albanaca sa Kosova i Metohije rat je proveo u kvislinškim milicijama, poznatim pod imenom balisti, kao i u dvema esesovskim divizijama. U 13. SS ”Handžar” diviziji oni su činili trećinu ljudstva (ostale dve trećine dali su bosanski muslimani), dok su 21. SS ”Skenderbeg” diviziju popunili u potpunosti, ne računajući nemački komandni kadar.
Nemački 21. brdski armijski korpus naredio je 29. aprila 1944. SS diviziji ”Skenderbeg” da preuzme ”osiguranje albanske pokrajine Kosovo”. Tada su i albanske milicije na Kosovu i Metohiji potčinjene ovoj diviziji.
Nemci nisu uspeli da osnuju nove albanske jedinice, a svakako nisu ni žurili, videvši kakva je situacija na terenu. ”Albanska voj-ska i milicija su bez ikakve borbene vrednosti”, izveštavala je komanda divizije ”Skenderbeg” 1. avgusta 1944. godine.
Nemačka podrška Albancima dolazila je samo otuda što se znalo da su oni uvek protiv Srba. Tako je u desetodnevnom izveštaju nemačke komande Srbije od 30. aprila 1942, upućenom komandi Jugoistoka, pored ostalog zapisano:
”Protivtežu ovoj opasnosti koja preti od Mihailovićevih snaga treba tražiti u nacionalnim težnjama muslimana i Albanaca, jer su oni orijentisani protiv svega što je srpsko”.
A ovo je izveštaj 21. brdskog korpusa od 19. septembra 1943:
”U slučaju savezničkog iskrcavanja može se računati samo sa podrškom Albanaca sa Kosova, koji su neprijateljski raspoloženi prema Srbima”.
Zbog velikog broja neprijatelja, Dražin plan bio je da se ofanzivne akcije preduzimaju tamo gde su životi Srba najviše ugroženi, tj. prema zapadu, odnosno ”Nezavisnoj Državi Hrvatskoj”, a da se u ostalim oblastima neprijatelji osujećuju diplomatskim merama i ograničenim defanzivnim borbama. Ovo drugo važilo je i za Albance. Komandanti u oblasti Kosova i Metohije imali su zadatak da hvataju vezu sa albanskim prvacima i da ih, obećanjima i novčanim nagradama, prodobijaju u zajednički antiokupatorski, a potom i antikomunistički front. Pritom su korišćene parole o Balkanskoj uniji, uz oprez da se ne otkriju ”naše namere”, tj. plan koji se smatrao kao jedino trajno rešenje: iseljenje Albanaca sa Kosova i Metohije i obnovljanje zahteva Pašićeve delegacije na mirovim pregovorima u Parizu posle Prvog svetskog rata, da Srbije dobije izlaz na more u oblasti Drača i Valone.
Kada je komandant Južne Srbije, major Radoslav Đurić, javio da su mu se izvesni Albanci obratili radi saradnje, Draža mu je 14. jula 1942. godine odgovorio: ”Ja već hvatam vezu sa Arnautima, s druge strane uhvatite i Vi što pre. Neka se što pre organizuju protiv okupatora”.
Međutim, Draža je 23. avgusta 1942. od Đurića dobio jedan u nizu tragičnih izveštaja sa Kosmeta: ”Arnauti preduzeli sistematsko istrebljenje Srba iz Arbanije. Upućen Ćemail beg koji je organizovao gardu i pristupio istrebljenju u Metohiji i Kosovu. Potrebno je opomenuti ih preko Londona. Po ovoj stvari bio kod Hodže iz Podujeva… Major Bajazit Boljetinac u Kosovskoj Mitrovici simpatizer partizana.”
Saradnja je uspostavljena sa manjom grupom Albanaca, među kojima je bio najvažniji Muharem Barjaktar. Međutim, umesto njega, januara 1943. javio se drugi nacionalni lider iz Albanije. Poruku ovog lidera, čije ime se ne može pročitati usled oštećenosti dokumenta, major Đurić preneo je Draži 30. januara. On je pisao da su se u vezi Dražinog predloga Barjaktaru, o ispitivanju mogućnosti za podizanje opšteg ustanka u Albaniji, sastali članovi nekog komiteta. Odlučili su da ne pristaju na sporazum ”bez primljenog naloga lično potpisatog od Mihailovića”. Ako se postigne sporazum sa četnicima, piše dalje Albanac, ”garantujemo da nećemo činiti nikakav sporazum u budućnosti sa Hrvatskom, Bosnom i Sandžakom”. Zatim navodi da su njegovi zemljaci u Albaniji spremni na borbu protiv Osovine, ako im se ”stavi na raspoloženje potreban ratni materijal i kredit kao što je stavljen Vama”. Za stupanje pod Dražinu komandu Albanci su postavili šest uslova. Ovo su najvažniji:
”Prvo: Kosovo sa svojim istorijskim, etnografskim i geografskim granicama treba da bude garantovano Albaniji do pobede rata sa ostvarenjem Balkanske federacije.
Drugo, da se apsolutno ne sprovodi Vaša organizacija u granicama ovdašnjeg Kosova i Mitrovice i Podujeva i da se prekine svaka propaganda Vaše organizacije na Kosovu protiv Albanaca…
Četvrto, garantujemo za živote i imovinu 100.000 Srba koji su na Kosovu.”
Na kraju su data uveravanja da će i Albanci na Kosovu prihvatiti sporazum, uz sledeći zaključak:
”Čim priznate ove tačke odmah se sastaje glavni komitet a ja ću biti Vaš reprezent i priznajem Vas kao vođu Balkanske federacije. Molim hitno odgovorite po prednjem.”
Draža nije odgovorio na ovu ponudu.
U sačuvanim radio depešama Vrhovne komande, albansko pitanje ponovo se pominje 13. avgusta 1943. godine. Toga dana Draža je obavestio majore Radoslava Đurića i Dragutina Keserovića da se ”jedna delegacija arbanska iz Beograda” sastala sa njegovim predstavnicima u Takovskom srezu. Albanci su tražili ”da se izradi detaljan sporazum za zajedničku akciju protiv Nemaca”. Sledeći sastanak zakazan je u Kosovskoj Mitrovici, najkasnije do 18. septembra. ”Za ove pregovore”, kako se Draža potom izrazio, u Mitrovici je trebalo pronaći trgovca Sefedina Kruljeza, ”pod izgovorom sporazuma o zakupu Sefedinove kuće u Beogradu”. Dajući lozinku za kontakt sa Kruljezom, Draža nastavlja: ”Đurićev delegat da ponese stanicu i da bude sposobno lice koje će ići među Arnaute i da odatle održava vezu sa nama. Treba da povede i radio telegrafistu.”
Ipak, bilo je kasno, jer je vest o kapitulaciji Italije pokrenula još jedan veliki talas zločina nad Srbima. Ovo je Dražin radiogram svim komandantima sa Kosova i Metohije i iz neposredne blizine, od 24. septembra 1943. godine:
”Po izveštaju Đurića Nemci naoružavaju Arnaute i obećavaju Veliku Albaniju. Huškaju Arnaute protiv Srba. U vremenu od 1. do 10. septembra ubijeno 210 Srba na reonu 2. kosovskog korpusa. Preduzete su mere da se spreče arnautska zverstva i da ne dođe sa njima do sukoba. Arnauti iz Drenice koncentrišu se prema Mitrovici. Namerni su da napadnu i zauzmu sve do Raške. Naređujem da granični korpusi – Rasinski i Toplički, kao i korpusi 1. i 2. kosovski, budu u punoj pripravnosti da dočekaju napad Arnauta ako ovi pokušaju da provedu ovu nameru.”
Jedno od novijih istraživanja beleži:
”U Pećkom srezu ubijeno je oko 130, a u samom gradu Peći oko 100 Srba. Inspiratori, organizatori i izvršioci likvidacije Srba bili su Xevat, Rifat i Sefedin beg, predsednik opštine, Xelal Preveza, prefekt, te Bislim Bajgora, Bajazit Boljetinac i Dž. Deva, pripadnici Kosovskog puka i skvadrista. Pokolj Srba u Uroševcu i okolini dogodio se 11. i 12. septembra 1943. godine, kada je ubijeno 60 Srba, od kojih je 48 likvidirano u gradu, a 12 izvedeno iz grada i, posle svirepog mučenja, ubijeno… Od sredine 1943. pojačan je i teror u Ibarskom Kolašinu. Jedan od najvećih napada, koji je predvodio Šaban Poluža, počeo je 3. a prestao 25. februara, nakon akcije pripadnika JVuO. Uništeno je 15 srpskih sela, izgorelo je 900 kuća, ubijeno je 69 žena te dece i staraca…”
A ovo je zapis učesnika borbi, četnika 2. kosovskog korpusa Mladena Maksimovića:
”Godine 1943, u doba kao i 1941. godine, Šiptari su ponovo napali Kolašin i počeli sa ubijanjem i paljenjem svega srpskog. Međutim, mi smo tada bili mnogo bolje organizovani nego 1941. godine, pa i naoružani, tako da smo Šiptare dobro potukli, a naročito na Gornjem Ibru.”
Major Rudolf Perhinek, delegat Vrhovne komande za Crnu Goru, izvestio je Dražu 19. septembra 1943. da Albanci iz pravca Metohije napadaju crnogorske četnike.
Major Radomir Cvetić, komandant Javorskog korpusa, tražio je 5. oktobra pojačanje od Keserovića. ”Turci pale Deževski srez. Upalili su pet sela. Turci koncentrisani u Pazaru dobili pojačanje sa Kosova. Moji vode borbu”, pisao je Cvetić.
Situacija se ponovo smirila s nailaskom zime, ali borbe se obnavljaju već februara 1944. godine. ”Kapetan Marković me izveštava o žestokim borbama sa Arnautima u kojoj borbi njegove brigade popuštaju. Moli i preklinje za pomoć”, izvestio je 12. februara potpukovnika Keserovića kapetan Milan Stojanović, komandant Topličkog korpusa.
Prema nemačkim izveštajima iz tog meseca, ”arnautska milicija pod nemačkom komandom borila se sa četnicima na Kosovu i na crnogorsko-albanskoj granici i palila srpska sela u dolini Ibra. Po izveštaju Komande Srbije od 22. februara, Arnauti su ubili 26 četnika”.
Kapetan Žika Marković izvestio je 29. aprila kako se ”Bošnjaci i Arnauti i komunisti opet spremaju da očiste srpski živalj sve do Raške”. A ovo je njegov izveštaj od 15. maja 1944: ”Danas su Arnauti napali na selo Slatinu. Jedan poginuo. Posednuta je granica sa njihove i sa naše strane.”
Markovićevi pregovori sa albanskim nacionalistima nisu urodili plodom. S druge strane, Nemci su nastavili da naoružavaju Albance i obećavali im pomeranje granica ”Velike Albanije” dalje na sever.
Maja meseca nemačka dokumenta beleže borbu četnika protiv albanske milicije kod Novog Pazara.
Nešto ranije, potpukovnik Radoslav Đurić uspeo je da na Kosovu i Metohiji osnuje jednu brigadu sastavljenu od Albanaca. Brigada je dobila ime ”Hodža Zajneli”, po albanskom hodži koji se u ranijim ratovima borio na strani Srba. Prema Đurićevom izveštaju od 29. marta 1944, brigada je imala 400 naoružanih boraca. Komandant je bio poručnik Jovan Labus, Srbin iz Bosne, a pomoćnik komandanta graničarski narednik Arif Demirović.
Nisu poznata dokumenta na osnovu kojih bi se moglo zaključiti da je brigada ”Hodža Zajneli” učestvovala u borbama.
Podršku Albanaca nisu zadobili ni komunisti, mada su im još 1943. obećali pripajanje Metohije Albaniji. Razlog je bio taj što su i u komunistima Albanci videli Srbe. Tako su se male grupe komunista na Kosovu i Metohiji nalazile u ilegali, tj. za razliku od četnika one nisu imale svoju slobodnu teritoriju.
Draža je 1. decembra 1943. pisao Đuriću: ”Major Grujić dostavio je za Vaš štab sledeću poruku od dr Mitke. Za saradnju sa Albancima jugoslovenski komunisti su se odrekli Kosova u korist Albanaca. Zvaničnu podršku dobiće od albanske vlade i Džafer Deve, ministra unutrašnjih dela. Sarađuje i albanski Kosovski komitet.
A ovo je Dražin raspis svim komandantima od 3. decembra 1943. godine:
”Jugoslovenski komunisti obećali su Kosovo Albaniji da bi privukli u svoje redove i Arnaute protiv Srba. Ovo obećanje dao je Tito i onaj isti žilavi Hrvat koji udružen sa Pavelićem sistematski istrebljuje srpski narod u Lici, Kordunu, Ba-niji, Dalmaciji, Hercegovini i Sremu.”
Pošto na Kosovu nije važila nemačka naredba o streljanju stotinu Srba za svakog ubijenog vojnika Vermahta, četnici su ovde sistematski izvodili diverzije i sabotaže na pruzi Beograd – Priština – Solun. Britanske vojne misije pri 2. kosovskom korpusu slale su niz izveštaja o ovome. Evo nekoliko primera:
”23. septembar 1943: Od Rapira: 23. sept. Mihailović uništava voz pun Nemaca i eksploziva u tunelu 20 klm. istočno od Peći…
26-27. septembra: Od Anđelike: Šef stanice Mitrovica dostavlja sledeće sabotaže. A. Sudar vozova Vučitrn 19,45 sati 26. sept. br. 4876. Osam vagona uništeno, uključujući dva sa benzinom koji eksplodirali. 29 Nemaca sada u bolnici u Mitrovici. B. Jedan vagon iskočio iz šina Zvečan 27 sept…
oktobar:Od Rapira:Snage pod kmd. Đurić uništile v. (voz) pun trp. (trupa) i eksploziva u tunelu 20 kilom. istočno do Peći.
oktobar:Od Anđelike:Izv. voz izbačen iz šina na pruzi Priština – Peć, 400 težaka radilo 15 dana pre nego što je mogla opet da se upotrebi. Nemci nisu objavili broj poginulih i ranjenih Nemaca. Fild.
oktobar:Od Anđelike: Vratio se danas. Pruga razneta u 20,00 časova 29. okt. Nemciuhapsili 90 Srba u Mitrovici za odmazdu, sudbina još nepoznata.”
Ovo je jedna od karakterističnih Dražinih naredbi, iz januara 1944:
”Rušenja železničkih pruga južno od Vranja i na Kosovu imaju se vršiti po svaku cenu. Preduzmite sve potrebno i izveštavajte o rezultatima. Treba porušiti i obližnje objekte za koje treba duže vremena da se oprave.”
Proleća 1944. komunisti su poslali na centralnu Srbiju sve njihove mobilne jedinice: Najpre Operativnu grupu divizija, sa 5.000 partizana, preko Zlatibora, a potom jedinice koje su uz pomoć Britanaca u međuvremenu formirali na jugu. U bitkama koje su usledile, 1. kosovski korpus učestvovao je u sastavu Južnomorvaske grupe korpusa, dok su mobilne brigade 2. kosovskog korpusa, sa oko 1.000 vojnika, prešle Kopaonik i stale pod komandu potpukovnika Dragitina Keserovića, a potom i majora Dragoslava Račića. Sačuvan je izveštam majora Žike Markovića majoru Keserovića o utrošku municije za samo jedan dan, 31. avgust 1944. Drugi kosovski korpus je toga dana utrošio 10.979 mitraljeskih i puščanih metaka kalibra 7,9 mm, 3.700 metaka za mitraljeze ”švarcloze” kalibra 8 mm, 7.300 komada engleske municije kalibra 7,7 mm, 1.200 komada američke municije kalibra 7,7 mm, 48 bombi za bacač kalibra 81 mm, 60 bombi za mali italijanski bacač kalibra 47 mm, 43 granate za italijanski top kalibra 47 mm i 200 komada ručnih bombi.
Drugi kosovski korpus učestvao je i u velikoj Bici na Zapadnoj Moravi, krajem septembra, kada je potučena 2. proleterska divizija. Potom se vratio u oblast Kosovske Mitrovice, gde je tokom oktobra i novembra napadao Nemce u povlačenju iz Grčke. U borbama u dolini Ibra i na planini Rogozni više stotina nemačkih vojnika je ubijeno ili zarobljeno pa streljano, kao odmazda za ranija streljanja Srba.
Kada su i poslednje nemačke kolone u povlačenju iz Grčke napustile Kosovo, ovde dolazi jedna bugarska divizija, sada sa petokrakama, koja je u svom štabu imala sovjetskog oficira za vezu.
Saglasno Dražinim instrukcijama, major Marković je sovjetskom oficiru pisao da je ceo 2. kosovski korpus spreman da nastavi borbu protiv Nemaca u sadejstvu sa savezničkim trupama. Stanje korpusa dodatno je otežavao problem smeštaja, ishrane i lečenja velikog broja crvenoarmejaca, američkih, britanskih i grčkih zarobljenika, koje su četnici odrobili u dotadašnjim borbama protiv Nemaca. Zato je Marković predložio da sve njih preuzme sovjetsko-bugarska komanda, kao i da ta komanda razmeni oficire za vezu sa 2. kosovskim korpusom.
Pismo je poslato po savetu jednog od odrobljenih oficira, sovjetskog vazduhoplovnog kapetana Ivana Andrejeviča Fesenka. Andrejevič se našao na čelu delegacije poslate da uhvati vezu sa ”ruskom komandom”. Međutim, srpski deo delegacije uhapšen je odmah po prispeću u Kuršumliju, i potom likvidiran, dok je Andrejevič dospeo u Sibir, poput mnogih ostalih zarobljenika koji su ”videli Evropu”.
Kada su po odlasku Nemaca bugarske trupe upale u Kosovsku Mitrovicu, ne znajući za sudbinu prve, Marković šalje još jednu delegaciju, na čelu sa Lukom Radonjićem. Radonjić je poveo sa sobom crvenoarmejce koje su četnici oslobodili od Nemaca, kao i jednog oslobođenog bugarskog oficira. Komunisti tada ubijaju i Luku Radonjića i članove njegove delegacije.
Kako odgovora opet nije bilo, Marković je zbog zime i nestašice sanitetskog materijala bio prinuđen da pošalje u Kosovsku Mitrovicu poslednju grupu odrobljenih savezničkih vojnika, a sa njima i svoje ranjenike, na čelu sa dr Gedeonom Alkovićem, koji je pre rata bio najpoznatiji specijalista socijalne medicine u zemlji. Nesrećnog doktora komunisti su tako svirepo mučili, da je pokušao samoubistivo u zatvoru u Kosovskoj Mitrovici.
Tako, na Kosovu nije uspostavljen dodir sa predstavnicima bugarske i sovjetske armije.
Posle ovih događaja, Drugi kosovski korpus rasturen je na manje delove i prešao u gerilu, sada protiv komunista. Major Žika Marković poginuo je na planini Rogozni, na Vidovdan 1945. godine.
Prvi kosovski korpus je u jesen 1944. krenuo je put Bosanske golgote, gde je većim delom stradao.
(‘’Sloboda’’, glasilo SNO u Čikagu, 10. jun 2024)
