Nemam nameru da se osvrćem na sva Milovančeva i Orlovićeva sporenja nebitnih problema, jer oni nisu ništa opovrgli od iznetih stavova u mom tekstu.
Obaveza mi je da naglasim da, i pored pet istorijskih instituta, Odeljenja istorijskih nauka SANU i četiri odeljenja za istoriju Filozofskih fakulteta u Srbiji, još nije napisana sveobuhvatna istorija o srpskoj naciji, njenoj izgradnji, nedovršenosti i raspadu. To je slabost srpske istoriografije i srodnih naučnih disciplina. Otuda mnoge nejasnoće i zablude pa i u ovoj polemici, od kojih ću da se osvrnem samo na neke.
Nazivi za pripadnika srpskog naroda su: Srbin, Srbijanac, Crnogorac, Bosanac, Hercegovac, Vojvođanin, Metohijac itd. Pridev srbijanski izveden je od reči Srbija (država), a srpski od reči Srbi (narod); bosanski od reči Bosna (država, ne narod), crnogorski od reči Crna Gora (država, ne narod)… I svi su legitimni, s regionalnim značenjem, ne nacionalnim, osim Srbi. Srpska nacija nikada nije do kraja konstituisana, iskovana, kako bi rekli Englezi, i nikada Srbi nisu živeli svi u srpskoj državi, čak ni u vreme cara Dušana. Jugoslavija je nešto drugo. Gospodine Milovančev setite se Branka Radičevića i njegovog „Đačkog rastanka”, od koga možete nešto i da naučite, kad ste već to propustili u školi. Dakle, u Crnoj Gori žive Srbi, Crnogorci i Montenegrini, a u BiH Srbi, Hrvati i Bošnjaci, s čestim menjanjem naziva, pokušavajući da prikriju svoje etničko poreklo. Ničeg u ovome nema ponižavajućeg ni za jedan naziv, ali ima poražavajućeg za Srpstvo.