Ništa ne valja ovaj moj narod, moraću da ga menjam – poručuje duboko razočarani kralj Ibi kroz pero čuvenog francuskog dramaturga Alfreda Žarija.
Novosti
Život je sam ovih dana priredio veliku dramu u francuskom društvu. Izmešale su se političke karte, krajnja desnica je stigla na korak od vlasti. Uskovitlale su se strasti, digao se deo javnosti, protestujući protiv situacije bez presedana i onog drugog dela naroda koji “ne valja”.
Tabak su presavili sportisti, iz Nemačke se javio kapiten fudbalske reprezentacije Kilijan Mbape, levica je izvela stotine hiljada ljudi na ulice. Traže da se napravi brana protiv ekstremne desnice. Kako se pravi ta brana? Tako što se menja izborna volja ljudi? Tako što im se ispere mozak? Tako što se u nedelju dana ubede da nisu u pravu godinama formirajući sopstveno mišljenje? Tako što posle neki ne priznaju novu vlast koja je dobila većinu? Tako što se deo nacije suprotstavi onom drugom?
Oni koji protestuju se ponašaju kao da posledica može da promeni uzrok. Postavlja se pitanje šta su protestom hteli da postignu, osim da kažu na kojoj su strani i da dodatno podignu tenzije u društvu. Oni koji su glasali za njih, glasaće i dalje. Oni drugi, mogu samo da ih iskritikuju zbog nepoštovanja demokratske volje naroda.
Raspuštajući skupštinu, posle izuzetno visokog skora krajnje desnice na izborima za Evropski parlament, francuski predsednik Emanuel Makron je poručio da ima poverenja u svoj narod da će doneti ispravnu odluku na biralištima za nacionalnu skupštinu. Znači li to da oni koji politički rasuđuju drugačije ne misle ispravno? Šta je, uostalom, ispravno u politici? Volja naroda ne poseduje žig kvaliteta.
Sve se predstavlja tako kao da se kritikom krajnje desnice drvljem i kamenjem zasipaju samo njeni lideri. Kao da iza vođa nema nikog, kao da za sobom vode nemu i slepu vojsku. Gotovo četrdeset odsto Francuza izašlih na izbore za EP glasali su krajnje desničarski. Vrlo opasno je govoriti da su neprijatelji naroda, potcenjivati ih, kriminalizovati, diskvalifikovati, demonizovati i vređati. Na to ukazuju i pravi levičari kojima je stalo do demokratije.