Šta je razlog nasilju u školama, “autoritaran” i “nasilan” režim, ili nešto drugo?
Foto Z. Jovanović
U toku samo jedne nedelje troje adolescenata je nasilno napadnuto u okviru svoje školske ustanove. Trinaestogodišnju devojčicu izudarala su trojica maloletnika. Sutradan je jedna tinejdžerka stara 14 godina pretučena u zasedi iza svoje škole, a njeni školski drugovi, koji su je napali su incident snimali. Njih dve su preživele, ali petnaestogodišnji dečak je podlegao povredama pošto je narednog dana doslovno linčovan na izlazu iz škole. Ovo nije izveštaj iz “mračne”, “nasiljem prezagađene” “autoritarne” Srbije. Ovo je deo teksta o školskom nasilju koji je 12. aprila objavio nacionalni francuski medij “Frans enfo”.
U Srbiji su se, nažalost, poslednjeg dana školske godine za osnovce desila dva strašna incidenta u kojima su roditelji đaka fizički napali i povredili dve prosvetne radnice beogradskih osnovnih škola. Uopšte ne želim da ulazim u razloge i motive ovih napada, ko je šta kome uradio i čime izazvao ovu bruku, ko je manje, više ili isključivo kriv. Šta god da je i kako god da je – strašno je i nedopustivo.
Ono što me je motivisalo da pišem ovaj tekst je reakcija naše građanističke javnosti koja i ova dešavanja koristi da Srbiju prikaže kao “smrdljivu palanku” kakvoj nema ravne u svetu, društvo zatrovano preko svake granice svojim “ontološkim nacizmom”, a vlast kao “autoritarnog nasilnika”. Jer, da nije ovako, ovi incidenti se ne bi dešavali.
Tako Marko Oljača, predsednik nekakvog “Društva za održivu budućnost ‘Koraci'”, osnovanog 2020. u Centru za kulturnu dekontaminaciju, kaže (naravno, na luksemburškoj televiziji) da “te slučajeve ne možemo posmatrati van opšteg konteksta koji živimo i imamo”. “Ja, nažalost, nisam začuđen i za očekivati je da će se ovde nasilje produbljivati. U društvima koja žive ovakvu krizu, društvenu krizu, pa onda i sve ostale, takvi ekscesi su nažalost očekivani. I naročito u društvima u kojima imate ovakve režime koji vladaju nasiljem i svakim oblikom nasilja koji im je na raspolaganju.”
Ne verujem da bi Marko Oljača, inače autor proslavljenog teksta o prošlogodišnjem dočeku “srebrnih” košarkaša u Beogradu kao “krešendo etno-nacionalističkog kiča” kakvog nema “skoro nigde na svetu”, ikada ove stvari izgovorio za Francusku i vlast Emanuela Makrona (koja se, usput, uopšte ne gadi nasilja). Francuska jeste u najvećoj meri ono što se naziva “uređenim društvom” i “demokratijom” sa snažnim i funkcionalnim institucijama. Ali i u zemlji prosvetiteljstva, u kojoj je naš “palanački duh” nepojmljiv, dešavaju se ovakve stvari. Da ne pominjemo ubistvo nastavnika Samijela Patija, kojeg je 2020. ubio njegov učenik jer je, držeći čas o slobodi izražavanja, pokazao karikature proroka Muhameda objavljene u satiričnom časopisu “Šarli ebdo”, pošto se to može podvesti pod islamistički terorizam.
Obratimo pažnju samo na one “normalane” akte nasilja usmerene protiv nastavnog kadra u francuskim školama. Prema izveštaju Komisije za kulturu, obrazovanje, komunikacije i sport francuskog Senata, koji su povodom ubistva Patija sačinili senatori Fransoa-Noel Bife i Loren Lafon i koji je objavljen 5. marta ove godine, podaci o nasilju đaka nad prosvetnim radnicima u Francuskoj su poražavajući. Prema njihovim nalazima, dve trećine školskih ustanova je u periodu 2021-2022. prijavilo najmanje jedan težak incident, što, po oceni senatora, ukazuje na “endemsko nasilje”, a žrtva “namernog gurkanja i/ili udaranja i nanošenja telesnih povreda” u tom periodu bilo je 11.200 prosvetnih radnika. Sve i da uzmemo u obzir da Francuska ima otprilike deset puta više stanovnika od Srbije, ovi podaci su zaprepašćujući čak i za nas “genocidne”.
Dakle, školsko nasilje nije ekskluzivna karakteristika “društvava u kojima imate ovakve režime koji vladaju nasiljem i svakim oblikom nasilja koji im je na raspolaganju”, nego i društava koja važe za slobodna, pravna i demokratska. A da li je neizbežan fenomen u onim koja zaista jesu autoritarna i sklona upotrebi nasilja? Ni to nije tačno. Nemam podatke za Severnu Koreju, s kojom psiholog Žarko Korać voli da nas poredi, ali čisto sumnjam da bi se u takvoj državi bilo ko usudio da nastavnika pogleda mrko, a kamoli nešto drugo.
S druge strane, imali smo u bližoj istoriji period kada Srbija zaista jeste bila autoritarna država čija je “vlast vladala nasiljem”. Mislim na onaj period o kojem naši građanisti govore s nostalgijom, podsećajući nas na to kako se u SFRJ za vreme Tita “moglo spavati na klupi”. Ili Goli otok i neizbežna policijska brutalnost pri svakoj intervenciji organa reda nisu nasilje. Tada je malo kome, i đacima, i roditeljima, uopšte padalo na pamet da prema nastavnicima pokaže i trunku nepoštovanja, a kamoli da pribegne fizičkom nasilju. Znao se red, što bi ono rekli.
Da li je, onda, možda, bivši ministar prosvete Branko Ružić bio u pravu kada je 3. maja prošle godine, neposredno posle tragedije u Ribnikaru, rekao: “Srbija je, nažalost, deo onog sveta u kojem se ovakve stvari sve češće događaju. Evidentan je kancerogen, poguban uticaj interneta, video-igrica, takozvanih zapadnih vrednosti i svima nama je jasno da je potreban krupan preokret, pooštravanje mera, ali i sistemsko iznalaženje rešenja, kako ova tragedija ne bi prerasla u društveno prihvatljiv model ponašanja kakav je, nažalost, slučaj u nekim zapadnim društvima”. Zbog ovih reči su ga građanisti raspeli i primorali da podnese ostavku. Mislite o tome.