SRPSKI narod ima dve države, Srbiju i Republiku Srpsku. To nije samo teritorija i stanovništvo, nije samo izvršna vlast, već ljubav prema njoj i kad to kažem imam na umu ono što je BiH. Kakva je to država u kojoj nema ljubavi, nego sile i prisile?
Foto D. Milovanović
Javno se u subotu uveče pitao Milorad Dodik na terasi Tržnog centra “Galerija” dižući zdravicu u čast završetka prvog svesrpskog sabora. Kozerski se “ujevši za jezik” zanimalo ga je i “da li se sve ovo snima”.
Što je snimljeno, snimljeno je. Niko više u poslednjih nekoliko godina nije uradio na ujedinjenju Srbije i Republike Srpske do potonjih zapadnih sponzora skaredne Rezolucije o genocidu u Srebrenici. I taj proces je nepovratno pokrenut subotnjim celodnevnim bratskim zagrljajem Srba s obe strane Drine, iz Crne Gore, Severne Makedonije…
Bilo je to veliko Sretenje usred juna, koje je dobilo potvrdu u nedvosmislenom odgovoru predsednika Aleksandra Vučića na Dodikovu podignutu čašu:
– Ako neko misli da ugrozi opstanak Republike Srpske ne treba da sumnja na čijoj strani će biti Srbija.
Spektakularni vatromet sa leve obale Save koji je potom usledio bio je simbolični krešendo jednog istorijskog dana tokom kojeg su trasirani magistralni pravci za decenije koje dolaze.
Najpre, već rečeno, to je neumitno ujedinjenje Srbije i Republike Srpske. I nije samo simbolična poza da će i Banjaluka ubuduće slaviti Sretenje kao svoj praznik. Mala i poučna digresija kaže da i Nemci imaju slično verovanje kada je reč o trajanju zime, s tim što se u njihovoj verziji jazavac, a ne medved, povlači u jazbinu ako ugleda svoju senku. Mnogo veću štetu od krznenog razbojnika koga je dovitljivi Kočićev junak doveo pred sud, mesecima unazad pravio je Kristijan Šmit. On je svojim direktivama svakog Srbina u Republici Srpskoj pretvorio u Davida Štrpca. Nadobudni namesnik i njegovi sunarodnici zalepili su im etiketu genocidnih, razgrađivali temeljno krvlju plaćenu kuću, otimali imovinu, prepravljali istorijske knjige, oduzeli više od 90 izvornih nadležnosti garantovanih “Dejtonom”. Ponašali su se i ponašaju se kao da je Srpska utrina koja je pala s neba, kao da nije pravna i politička datost izrođena međunarodnim sporazumom. Sve ovo, kao i sudski progon Dodika i ostalih funkcionera, koji će se intenzivirati tokom leta, zaoštravanje ekonomskih sankcija koje će pogoditi i običan narod, nužno će dovesti do još većeg oslanjanja RS na maticu. I tu dolazimo do paradoksa da će prilježni branitelji unitarne BiH najviše doprineti njenom rastakanju.
Drugo, usvojena deklaracija najavljuje i odlučniju borbu protiv asimilicaje našeg naroda koja je poodmakla u susednim državama. U Hrvatskoj se i ono malo preostalih Srba perfidno pretvara u Hrvate pravoslavce, samo se čeka neki novi “patrijarh” Germogen. Neoustaška vlada sa Penavinim domovincima sve je bliža da razbijanje ćiriličnih tabli zameni razbijanjem srpskih glava. Montenegro se posle Mila još nije “odmilio”.
Naprotiv. Premijer Milojko Spajić kao poklisar zapadnih ambasada sponzoriše Rezoluciju o Srebrenici, krije razultate popisa, dok predsednik Jakov Milatović na Kipru ćućori o tzv. Crnogorskoj autokefalnoj crkvi. Još nema dogovora o dvojnom državljanstvu, srpski i dalje nije u službenoj upotrebi. U Sloveniji, iako najbrojniji, Srbi nemaju status nacionalne manjine. Mole se Bogu u zgradi vodovoda, nemaju pravo da se obrazuju na svom pismu i jeziku, administrativni genocid nad njima je već opšte mesto… Dakle, bitka je teška, ali u nju što pre treba ući.
Treće, i ne manje važno. Deklaracijom i saborom je zacementiran drevni zavet: Srbi se nikada neće odreći svoje kolevke – Kosova i Metohije, ni našeg naroda kojem tamo pokušavaju da ogade život, ne bi li morali da pokrenu neku Kurtijevu “Oluju”.
Četvrto, kapitalna je odluka da se na levoj obali Save izgradi “srpski Jad Vašem”, memorijal posvećen žrtvama Jasenovca. To je posle podizanja spomenika Stefanu Nemanji jedan ogroman prilog povratku Beograda Srbiji. Jer, proteklih meseci balsamovani Jugosloveni, kvaziistoričari, uz sasluženje pojedinih episkopa SPC, svojski su se trudili da ponovo ubiju logoraše, umanjujući broj žrtava zloglasnog stratišta iz epohe NDH.
Peto, i ovaj dokument podebljava opšte opredeljenje za vojnu neutralnost Srbije i Republike Srpske, kao i za nezavisnu i slobodarsku politiku. Koliko je i to bilo neophodno potvrđuje Dodikovo javno priznanje po okončanju celodnevne svečanosti:
– Dobili smo večeras Vučić i ja mnoge pozive da nas pitaju šta je to deklaracija. Mi ne moramo sve da kažemo, ali za početak je dovoljno to da ćemo 15. februar obeležavati kao Dan državnosti Republike Srpske i Republike Srbije.